Вратио сам се то вече уморан, као и сваке вече, у своју усамљену собу. Тек што сам заспао, пробуди ме страшно зујање комарице. После низ покушаја да је ухватим одустао сам и заспао. Мучио сам се са њом тако; неколико вечери. Једне ноћи сам је најзад припитомио.
Направио сам јој креветић изнад мог узглавља где је спавала. Свако вече сам је хранио својом крвљу и била је задовољна. Она је својим зујањем разбијала самоћу пусте собе.
Једне вечери сам се вратио раније у собу. Нашао сам је у друштву два непозната комарца. Читаво вече сам бесно викао и хватао је. Био сам љубоморан, издан и изневерен. Разлупао сам креветић и од те вечери јој нисам давао крв. Седам вечери нисам спавао. Осећао сам да је гладна и уживао сам у својој освети. На искрају седме вечери сам заспао.
Пробудио ме је страшан бол. С тешком муком сам отворио очи и видео себе крвавог и покривеног комарцима. Комарица је летела и посматрала. Долазили су нови комарци гладнији, одлазили сити и долазили су нови и нови и нови. Осећао сам као да ме силују. Пили су моју крв а онда су отишли. Она је задња слетела на моје груди и испила последњу кап крви.
Те вечери сам умро.
Златко 