ТРИ ДРАМЕ ЉУБОМИРА СИМОВИЋА

 

            И поред тога што Љубомир Симовић нема обиман драмски опус, драмска критика га убраја међу најоригиналније и најдаровитије српске драматурге. Написао је четири драме (Хасанагиница, Чудо у Шаргану, Путујуће позориште Шопаловић и Бој на Косову) од којих прве три и данас имају своје место на позоришним репертоарима, док је четврта доживела телевизијску екранизацију.

Позоришна критика је у савременој драми јасно истакла драмску развојну линију која иде од Александра Попoвића, преко Душана Ковачевића до Љубомира Симовића. Сва три ствараоца независна су од било кавих уско обележених токова драмске продукције у које је позоришна критика неретко склона да их сврста; у неку руку и захваљујући томе они управо представљају најзначајније ауторе српске драме у другој половини 20. века. И поред тога,  може се издвојити неколико битних карактеристика које су заједничке овим писцима: стварност је у њиховим драмама подвргнута критичкој анализи, приказана кроз натуралистичку гротеску, цинизам, иронију и сарказам, чиме је у великој мери избегнута патетика. Између њих, како је запажено, Љубомиру Симовићу “најзад припада посебно место у савременој српској драмској књижевности и због тога што његови комади представљају карику између драмских дела аутора старије генерације и драма које пишу наши млађи и најмлађи драматичари“ (Стаменковић 1987: 86).

Љубомир Симовић се и у поезији и у драми вратио свом родном крају: Ужицу, околним селима, планинама и језику ужичког краја. Уједно са новим песницима тог доба – Попом, Павловићем, Миљковићем, Лалићем – разграђивао је песништво традиционалног типа иронијом и личним односом према митском искуству. Драма човека, борба добра и зла, великих и малих, моћних и нејаких, покоритеља и непокорних, непрекидни су и незаобилазни мотиви Симовићеве уметности. У средишту те често узалудне борбе налази се обичан човек, поносан и пркосан, жељан да живи и надживи своје моћнике, покушавајући да се бори против наступајућег мрака. Елементи његовог песништва кореспондирају са драмским стваралаштвом:

            Одлике Симовићевог песништва:

       комично, фантастично, трагично

       митско, бајковито, историјско, свакодневно, елегично и трагично

       епски патос преображен у гротеску

       парадокс и изненађење

       натуралстички описи и наративност

       архаична лексика

       реторичност

Одлике Симовићеве драматургије:

       хумор, комика, фантастика

       историјско и стварносно се преплићу, митолошко на иронијској равни

       иронија, апсурд, гротеска

       фантастични обрти и ефекат шока

       песничке слике и поетски говорни жанрови

       гноме и народни изрази се преплићу са модерним говором

       говор ужичког краја

Симовић се окреће традицији користећи, између осталог, стих усмене поезије. Метафоричне слике се мешају са конкретним догађајима и свакодневним животом; преплићу се елементи смешног, фантастичног и трагичног. Иронија, карикатурална слика и разорно дејство његове хуморне имагинације представљају новину како у поезији, тако и у драмској поетици. Песник је често склон употреби форме монолога и многогласног исказа у својим песмама, тако да је у извесној мери и захваљујући томе могао да направи неосетан прелаз са поезије на драму.

Овај теоријски рад представља покушај да се помоћу структуралистичке методе опишу и класификују основни елементи које свака од Симовићевих драма поседује: простор, време, ликови, говор, прича и композиција.

Категорија простора  је у Симовићевим драмама веома важна. Прво, она је битна у том смислу што се може повезати са реалним, географским простором, будући да ликови драмских комада поседују карактеристике које имају људи из пишчевог завичаја (ужичког краја) – говор, културу, темперамент. Друго, за јунаке Симовићевих драма врло је важан простор у којем се уобличавају извесни тзв. светови фикције самих ликова. Другим речима, идеални свет за скоро све ликове Симовићевих драма не налази се у конкретном свету, свету фикције драмског дела, већ у њиховим илузијама у којима живе као у сопственим световима привида. Приликом сучељавања та два света (света фикције драме и јунака), неумитно долази до патње ликова и трагичног завршетка. Тако, на пример, џенет о којем машта Хасанагиница за њу представља бег од сурове стварности, због тога што у њему сусреће своју неостварену љубав. Такође, у драми Чудо у Шаргану јунаци беже у град, трагајући за својим простором среће. Ликови ове Симовићеве драме имају очајничку потребу да побегну из сурове стварности у простор из снова: Цмиља машта о собичку, Скитница се у причи непрекидно враћа у простор из прошлости – пољопривредни комбинат – где је био срећан, Вилотијевић покушава да остане за политичком говорницом, док Танаско, уморни ратник, машта о мачванском завичају и једрој келнерици. Ликови, заробљени, без излаза, замишљају свет који су имали и свет који би желели. У Путујућем позоришту Шопаловић простор реалности чак више и не постоји за главног јунака: Филип је разбио границе између привида и стварности, ушавши у нови свет са свом својом уметношћу (глуме). Тиме је Симовић успео да до симбола уздигне представу младог и талентованог глумца за кога не постоји ниједан други простор осим позорнице, нити једна битно другачија људска судбина осим те да једино постоје само различите (друштвене) улоге.

У начелу, Симовићеви јунаци бивају поражени у непрестаној потрази за нечим неухватљивим, настављајући да ‘животаре’ сањајући:

Никад није тамо где јеси.

Кад живиш на Чукарици, није на Чукарици

Кад на Карабурми, није на Карабурми,

на Дорћолу је,

све док се не доселиш на Дорћол,

а онда мислиш да је на Вождовцу;

исто ти је и са тим вајним Дедињем,

него где си ту си,

па ту и тражи

(Симовић 1999: 114)

Један од познатих српских савремених прозних писаца примећује да је за Симовића “свет стварности нешто од чега се мора избавити сновима. Свет јаве је свет појавности, али ‘свет појавности није и свет стварности’, пише Хегел. Појавност је унутрашњост космичког јајета, а човек је микрокосмос, затворен унутар љуске сопственог јајета. Мучно је човеку унутар љуштуре“ (Басара 1987: 61). Наиме, у свим Симовићевим драмама примећују се ликови којима је тешко у том непробојном оклопу који су сами изградили бежећи од стварности, приближавајући се стиховима самог песника:

Тесно ми је у овом јајету,

не могу више у овом јајету,

пустите ме из овог јајета! 

(Симовић 1999: 145)

С друге стране, постоји повезаност између унутрашњег осећања ликова и спољашњег простора света драме. Тако, док су комични и весели Аскери приказани у широком слободном простору (у војном логору или испред Хасанагине куће), остали ликови су у тесном, скученом и затвореном простору. Затворен кућни простор у драми Хасанагиница, није топао и ушушкан породични дом, и не може да пружи осећај сигурности. Тај реалан простор света драме кореспондира са затвореним моделом патријархалне и строге културе испресецане густом мрежом забрана. “То није његов, јунаков свет, који он бира, уређује и сагледава: већ свет који се на њега обрушава, који му се намеће, преплављује га – који измиче организаторној, регулативној дистанцираној свести“ (Клоц 1972: 99). У таквом простору, није тешко наслутити, мрак је доминантан – појављује се и као његов амбијент и као мотив којег се ликови плаше. “Пред неизбројним претњама невремена и демонских сила стално искрсава суштинско питање: има ли наде да се спасу свет и човек пред налетом зла?“ (Клетников 1987: 22).

Ако драмска поезија тежи томе да побуди у нама сажаљење или протест против зла, онда је контекст времена у којем се драма одвија битна категорија драмског дела. Време које се одвија у Симовићевим драмама одаје утисак атемпоралности и универзалности, што значи да се његова дела подједнако изводе и данас као и пре тридесет година. Наравно, то не значи да је писац оставио замагљен историјски и политички контекст. Поред тога, Симовићеве драме се не ограничавају једино на сценско време одигравања радње, већ време радње неретко сеже у прошлост и утиче на догађаје које се одигравају на сцени. На пример, Хасанагиница је последња фаза једне приче која је почела пре више од пола деценије од времена приказаног у драми (љубав Хасанагинице и Имотског кадије; смрт Имотског кадије). Чудо у Шаргану је по том питању још сложеније: преплитање различитих прошлости ликова (Први светски рат, смрт Танаска и Манојла, чудесно излечење, њихово ражаловање и стрељање; послератну љубав Скитнице и Вукосаве, одлазак Скитнице у затвор; Иконијин живот у браку са Радованом; Анђелкове крађе са Трифуном, Трифунова издаја, Анђелков живот у затвору и амнестију; Цмиљин живот у Кремнима пре доласка у Београд) плете сложену причу која се одиграва у једној кафани на периферији Београда. У драми Путујуће позориште Шопаловић прошлост има много мањи утицај на оно што се збива на сцени, тако да врло мало знамо о ликовима и њиховој прошлости.

Безмало да Симовићеве драме своју дуговечност на позоришним репертоарима дугују универзалним темама којима је преокупиран савремен човек, а то је она универзалност која се заснива на личном, локалном и посебном искуству. И сам аутор сведочи како се “опирао уверењу да универзализација подразумева деперсонализацију и денационализацију, и да је универзално само оно што је апстрактно“, и истиче: “Ја покушавам да тражим жицу којима универзално прожима сваку појединачну судбину, и покушавам да нађем оно чиме свака појединачна судбина допуњава универзално, и чиме учествује у њему“ (Хаџи Антић 1990: 27). Једна од универзалних тема Симовићеве драме сигурно је и политика. Политичари попут Вилотијевића из кафане “Шарган” бесконачно говоре о програмима својих партија али се од тога ретко шта остварује, док се, пак, оно што се чини, чини у мраку, у тајним “беговским кућама“ (Хасанагиница), где се одлучују судбине малих и обичних људи. Будући да је досељавање људи из провинције у градове и даље актуелно, ова тема из драме Чудо у Шаргану такође се намеће као још једна од универзалних тема о појединцу који, као дошљаци, покушавају да се снађу и успеју у новој средини, или једноставно настављају да животаре (попут Иконије, Цмиље, Ставре). С друге стране, статус уметности у суровим временима, као још један у низу репертоара универзалних проблема, тема је драме Путујуће позориште Шопаловић. Уметност тежи да се ослободи сваке диктатуре, али с обзиром на то да је наивна и немоћна, често је изманипулисана, те се од бунтовника претвара у жртву неких виших моћнијих сила. “Тиме се обелодањује двојака природа уметничког модела: одражавајући поједини догађај, он истовремено одражава и целу слику света; приповедајући о трагичној судбини јунакиње, он приповеда о трагичности света у целини. За то је за нас толико значајан добар или лош крај: он не сведочи само о завршетку неког сижеа, него и о конструкцији света у целини“ (Лотман 1976: 286).

Ликови Симовићевог драмског света психолошки су продубљени унутрашњим конфликтима. Они су спутани, осујећени у својој борби, са потиснутим жељама, неоствареним љубавима, маскираним поступцима. Лична воља се поништава због нечије више воље. Своје чулне нагоне и емоционалне побуде морају да саобразе са том вишом вољом, а уколико то ураде распамећују се или трагично живе као одавно мртви.

ЛИКОВИ

ХАСАНАГИНИЦА

ЧУДО У ШАРГАНУ

ПУТУЈУЋЕ ПОЗ. ШОПАЛОВИЋ

Воле

+

+

+

Вољени

Брак

Моћ

+

+

+

Срећа

Патња

+

+

+

Слобода

Маска

+

+

+

Прошлост

+

+

Сујета

+

+

+

Страх

+

+

Усамљеност

+

+

+

 

Ако би се помоћу схеме сличности и контраста особина ликова упоредили ликови из трију драма, могло би се приметити да и поред тога што трагају за љубављу они живе у свету нељубави, невољених и несрећних. Брак се распао, а између полова остао је дубоки јаз: Хасанагиница је истерана из куће, Иконија (Чудо у Шаргану) се сећа свог брака као тешког ропства, а Гинин мучан брак са пијаницом Благојем гледамо на сцени кроз целу драму (Путујуће позориште Шопаловић). То је свет сачињен од усамљених појединаца, чији је начин живљења спутан и зависи од густе мреже забрана и политичких интереса, при чему места за индивидуалну слободу готово и да нема. Ликове ових драма у највећој мери обележава конфликт супротних тежњи унутар њих самих. Разрешење тог конфликта води у физичку или духовну смрт. Симовићеви ликови подсећају на Станковићеве јунаке који умиру рањени и жељни под стегама којих не могу да се ослободе. Тако, рецимо, лик Хасанагинице представља неумитну трагику промашености и узалудности. Симовић несрећу умногоме схвата као саставни део живота који не долази као казна, већ као помоћ да се не сурвамо још више, али уколико и у несрећи постанемо охоли доживећемо казну:

Има их који се и у несрећи понесу

Па им се чини да су својом несрећом

нарочити међу људима! (Хасанагиница, I, 4)

Није за Симовића казна патња, већ је казна не бити у стању видети – казна је остати живети у илузији. Треба видети стварност, а у стварности постој и несрећа као и срећа; то нису две супротности, већ две неминовности које нам се догађају – добра и лоша срећа.

И Чудо у Шаргану осликава суморну слику света, без љубави и искрености. Чак и лик Просјака, детронизовано божанство које ослобађа људе од патње, на крају драме заслужује своју патњу. Трагање за хармонијом, за осмишљеном и срећном свакодневицом и јесте онај пут, добар или погрешан, на којем се налазе Симовићеви јунаци. Симовић је ликовима у свом драмском свету оставио избор могућности, али их је сместио у животне околности при којима тај избор ништа не значи јер је неостварив. Патње и ране се јављају као обележја њиховог идентитета. Несрећа постоји зато да би нас научила да будемо праведнији, осећајнији, хуманији, да видимо да постоји и неко друго биће осим нас: “Смисао Есхилових стихова у којима се смисао изреке πάϋει μάϋος = п а т њ а м а  с е  п а м е т  с т и ч е (Аgam.176 ss) поставља као закон живота и средство спасења. Та изрека показује шта је смисао дешавања или део тог смисла; јер цео смисао сазнајемо кад додамо друго сазнање: μέvελ παϋεϊ τσν έрξαντα = кривца чека страдање (Agam. 1563 s) и δράσαντι πανελν = ко уради криво мора да пати (Choeph. 313). Делањем човек учини кривицу, свака кривица откајава се патњом, а плод те патње јесте сазнање граница, самоочишћење од самовољства и насилништава и стицање снаге која нагонске силе подвргава остваривању равнотеже и поретка, а овима се одржава, развија и унапређује живот човека како појединца тако и друштва“ (Милош Н. Ђурић 1996: 276). За Симовића, истинску стварност виде само они који пате, а несрећа долази да нас томе научи. Човек се освести, па није више заокупљен само собом и својим животом; “двадесет секунди очајања“ богатије је искуство него читав живот који је провео; несрећа је ту да помогне, да нас освести, опамети, излечи.

Кад те задеси несрећа, ко да прогледаш.

Видиш и оно што нико не види!

Није, него се освести, дође себи

За само дваес секунди очајања

видиш више него за дваес’година

владања, напредовања и лепога живота!             (Чудо у Шаргану, V, 1)

            Несрећа не дође зато да нас упропасти. (Чудо у Шаргану, V, 1)

Симовићеви ликови виде само оно што је представа, само појаву, не и суштину. Сви су они у једном тренутку били у расколу између унутарњег и спољашњег живота, али су  прешли преко границе и постали то што јесу не видећи више праву стварност. Као што је критика запазила: “Његови ликови се у дубоко доживљеним конфликтима растају с ‘животном лажи’, с идеалистичким жељним представама. Они проналазе пут до самих себе, јер им друштво, њихова околина, даје и може дати  шансу“ (Рајс 1980: 423); “Сви Симовићеви јунаци имају очајничку потребу да побегну из сурове стварности у простор из снова. Од сажетог сликања усудног расапапородичног живота, који нужно води трагичном крају, она постаје слојевита метафора о манипулацији као усуду модерног човека и трагање за могућношћу отпора тој манипулацији“ (Пешикан-Љуштановић 88: 1987). Управо унутар ликова се јавља контраст између жеља и света који тим жељама не одговара. Отуда би Симовићеви ликови добили пуну трагичну црту када би схватили да је све оно са чим су живели само лаж и обмана. Тада би се, попут Ставре из кафане Шарган, пробудили  са апсурдном упитаношћу.

Из наведене табеле се може видети да сви ликови осећају страх у таквом отуђеном свету без Бога, пријатеља и љубави. Љубомир Симовић нам приказује свет који више не верује у Бога, чија се религиозност заснива на примитивном сујеверју. У таквом несавршеном свету и божанство је несавршено. Човек је, попут Бекетових јунака, постао голо преживљавање, живи и једе и понешто му се понекад деси, а чуда за њега постају оне ствари које су биле сасвим обичне: брак, љубав, истина, искреност, реч, обећање. На тај начин, свет свакодневице ликова ових драма јесте гротескни свет лишен блискости, у којем су политика, лажне месије или различите лудости преузеле место свеприсутног Бога. Један од тих лажних месија је и Просјак из Шаргана, енигматски лик који представља гротескну фигуру паганског божанства. Он не разуме човекову патњу и природу, а његови поступци који треба да помогну доносе само невољу. Овај чудотворац  помаже другима јер је то њему потребно; ако носи терет других он то ради због себе, а не из љубави према људском роду као Христ. “Христова жртва, његова крв, зачетак је новог живота, почетак пута у средиште бића, у нову духовност. И у паганству постоје митови о ‘умирућем и ускрсавајућем богу’: управо у Малој Азији у суседству места где је настао мит о Исусу Христу, слављен је бог Атис и богиња Митра; у њеним су култним мистеријама посвећеници крштавани крвљу и стицали вечно божанство и божанственост“ (Кукић 1987: 95). Просјак, у таквом гротескном свету, представља иронизовани мит о Божјем преузимању патњи и грехова. Он не представља више Бога кога очекујемо, већ симулакрум правог божанства, односно, уводи губљење разлике између представљања и стварности као још једну од димензија о којима би се могло говорити поводом ове драме.

Из табеле се, даље, може прочитати да је моћ оно чему теже поједини јунаци у све три драме. Свет Симовићевих драма јесте свет охолих и моћних, те је у таквом свету немогуће је имати право лице. Другим речима, маска и неморалност су неопходна оружја. Маска је, између осталог, симбол који се провлачи кроз све Симовићеве драме; имају је и Бег Пинторовић и Просјак и Филип Трновац. Међутим, овде постоје разлике: док се испод маски прва два лика назире право лице, код Филипа она постаје једино лице. Већина ликова се поистоветила са својом персоном[1], те не може да се понаша на искрен и спонтан начин. Поред тога, маска је основни симбол гротеске. Ако се прихвати Бахтиново тумачење гротеске, онда Симовићев свет припада романтичарској гротески: “У романтичарској гротески велику улогу игра мотив марионете, лутке. Тај мотив, наравно, није стран ни народној гротески. Али за романтизам у овом мотиву се у први план уздиже представа о туђој нељудској снази која управља људима и претвара их у марионете, представа нимало својствена народној смеховној култури. Само је за романтизам карактеристичан и својеврстан гротескни мотив трагедије лутке“ (Бахтин 1978: 50). Обични и мали људи у Симовићевим драмама заправо представљају марионете у рукама моћних. У таквом свету скоро сви његови ликови су усавршили механизме одбране који им не дозвољавају да виде било шта осим илузије коју сами стварају. Изгубивши додир са правим животом, они својим делањем стварају метастварност, па се уместо трагичних судбина, добија низ апсурдних, гротескних, самообмањујућих карикатура. Симовићеви ликови постају трагични сваки пут када се тај њихов идеални свет суочи са стварношћу (Хасанагиница, Госпава), а трагикомичан кад ту стварност не виде (попут Филипа или Софије из Путујућег позоришта Шопаловић).

Језик је још један важан елемент у драмском делу Симовића. Дијапазон у којем се он дâ ишчитавати, варира од поетског и узвишеног преко патетичног, свакидашњег све до примитивног, мада се појављује и као политички говор препун обесмишљених фраза: “Она спрдња, чорбине чорбе чорба, проста је наша формула! Ево и једног лепшег примера који говори о томе колико је језик несводљив на једно значење и једну поруку. У ужичком крају, у пречнику од неких осамдесетак километара, једна иста природна појава има мноштво имена.(…) Толики број имена за једну једину појаву може да говори о великој вербалној инвенцији тог народа. Али овако велики број имена за једну појаву на тако малом простору може да говори и о великој изолацији тих људи. Хоћу да кажем да је врло привлачно и врло корисно, читати језик…“(Симовић, 1990: 35).

Обе своје прве драме Симовић је написао у стиховима, померајући границе између лирског, епског и драмског. “Јер за драму стих није само крајње формализовани, већ и крајње артикулисани говор; а трагедија – која је за нас још увек недостигнут узор великог драмског песништва – није само трагично збивање које нас и данас привлачи својим далекосежним интелектуалним импликацијама већ је и трагичка поезија, која такође представља ретко достигнут образац артикулисаности језичког израза (Христић 1968 : 64).  Поетски елемент је важно обележје Симовићевог драмског опуса, тако да песнички језик добија двоструку жанровску улогу: “У њега то нису два говора – песнички и драмски – већ један који час функционише у оквиру драме а час у оквиру песничке структуре гледано из перспективе жанра” (Тимоченко 1990: 53).

Специфичност Симовићевог драмског језика је у говору ликова који бисмо, условно, могли назвати реалистичким. Симовић је преко језика диференцирао ликове, користећи разноврсну лексику и говор свог завичаја, ритам наше народне поезије, примитиван говор и савремену лексику. У репликама његових ликова можемо наћи лексику из села Горобиља, Сињевца и осталих насеља у близини Пожеге. Управо је специфичност Симовићеве драме у томе да ликови из једног ранијег доба говоре речником новијег времена, употребљавајући и бројне стране речи које читавој драми дају ироничну и гротескну боју, на пример речи: резервисано, карактеристика, консеквенца, деранжирати, чињеница, фактор, никоговић, манифестовати, менталитет, инсинуација, ситуација, цитирати, дипломатише, по пропису, фантазира, радијално, презент, пар екселанс, делукс, фиксирати, итд. Ироничност произлази из контраста између речи које означавају модерне појмове и самог контекста у којима се употребљавају. Симовић је говор аскера (Хасанагиница) одредио као арго данашњих људи из народа са периферије градова, обојен архаичном лексиком. Употреба архаичног језика, истовремено са савременим, страним речима заправо је гротескни, иронични поступак који депатетизује говор и радњу. У поеми Субота и драми Чудо у Шаргану песник је користио и свакодневни говор који се најчешће може чути по кафанама и градским периферијама. Између осталог, на једном месту сведочи и следеће: “Мене живи говор веома занима и привлачи, мислим да су његове могућности – и значењске, и интонацијске, – неисцрпне“ (Симовић 1990: 34). У карактеризацији ликова, Симовић корисити социолекте, унутар којих се често могу чути оне нарочито необичне антипоетске речи које стварају гротеску: “Уводећи непоетске речи у сфери поетског, он ће успешно, на сасвим модеран начин, успети да изрази особеност раздобља у коме живимо и оно што чини есенцију нашег бића, боље рећи основни атирбут наше егзистентности“ (Ђорђевић 1980: 412).

Писац се приближио народном изразу уводећи у говор ликова гномске, дакле сажете и прецизне реплике, народни хумор, ругалице, доскочице и лирске монологе. Може се запазити да ликови Симовићевих драма своје искуство и виђење света често исказују пословицама. Пословични начин изражавања употребљен је најчешће као коментар и закључак извесне ситуације или као опис психичког стања неког лика.

Што се тиче композиције и заплета, Симовић је у све три драме пошао од одређених песама као предложака. Драма Хаснагиница већ својим насловом упућује на познати извор, драми Чудо у Шаргану претходила је поема Субота, док се иницијална идеја за драму Путујуће позориште Шопаловић може наћи у Симовићевој песми Окупација Ужица.

Из народне баладе Хасанагиница, Симовић је преузео неке поетске мотиве и развио их, или додао нове и све их повезао и јасније уклопио у драмски ток, попунивиши тако “празнине“ које су постојале. Поема Субота пружила је писцу могућност за фабулирање, будући да у њој постоји неколико прича које говори више ликова (као одломке говорних формула). Између осталог, познато је како је критика предвидела настајање драме видевши ову поему постављену на позорници. Радња драме Чудо у Шаргану, која приказује поетизовану свакодневницу, представљена је расцепканом структуром, састављеном од низа краћих споредних прича везаних за поједине ликове.[2] За разлику од ове драме, која не представља класичну причу са почетком и крајем већ приказ једне истргнуте свакодневице периферијске крчме, композиција драме Путујуће позориште Шопаловић једноставна је и без споредних прича. За разлику од претходне две драме, драма Путујуће позориште Шопаловић има само два заплета: сукоб између глумаца и примитивног народа и скривене радње Секулине илегалне групе. Симовић у њој користи поступак метадраме, који подразумева да је у ток драмске радње уметнут заокружен мали комад (у драми су приказани одломци из одређених позоришних комада, попут Шелингових Разбојника).

Симовић је успео да створи дуготрајну напетост која се провлачи кроз све три драме користећи елементе фантастике при изградњи драмског обрта и изазивајући ефекат шока. Тако је Кадија у Симовићевој првој драми у ствари покојник. Имотски кадија се појављује ноћу, а као и сви духови првом зором нестаје. Кадија не присуствује свадбеној поворци зато што је дан, будући да по народном веровању душа умрлог лута само ноћу.[3] Имотски кадија, којег не видимо на сцени, нечујно долази из света мртвих доносећи са собом тишину и студен, а свадбена поворка се убрзо претвара у спровод који се креће ка гробљу у Имотском, месту где је сахрањен и сам Кадија.[4]

Какви су му то коњи, кад се не чују?

Ни глас, ни звекир,

ни потковице на калдрми …

Боже ме опрости,

ко да ти је магла била у гостима …

Шта сте толико до ово доба, дина ти? (II, 1)

Једна од специфичних одлика Симовићевог драмског и поетског света јесте виталистичко и хуморно виђење живота. Комика се у Симовићевим драмама огледа у откривању очигледних или скривених недостатака ликова, који су по правилу смешни. Симовићева употреба хумора иде у прилог тези да се данас трагично не може схватати (перципирати и превазилазити) без смеха. Отуда за Симовића постоји само једна смрт – смрт од смеха (најбољи пример за то јесте његова песма Балада о Стојковићима). Комично поигравање са смрћу доноси ослобођење, смех надвладава страх: “Смех не ослобађа само од спољне цензуре већ, пре свега, ослобађа од великог унутрашњег цензора, од хиљадама година васпитаваног страха пред освећеним у човеку, пред ауторитативном забраном, пред прошлошћу, предвлашћу“ (Бахтин, 1978: 108). Хумором се песник одбранио од нихилизма и резигнације, а истовремено је доказао своју приврженост животу. Критичари су већ уочили значај хумора у Симовићевој поезији, али су различито оцењивали природу тог хумора. Говорило се о Симовићевом песимизму, као и о томе да је у основи његовог хумора трагично осећање живота.  Но, чини се да Симовић уводи хумор у своју трагедију и да би нагласио још већу равнодушност света према трагичној судбини појединца.

С друге стране, потрага његових јунака за бољим светом приказана је помоћу гротеске. Хумор и гротеска су поступци помоћу којих се превазилази безнадежно и безвољно стање у којима гледалац/читалац ликове затиче. Симовић на принципима гротеске гради свет у потпуности га изокрећући, користећи мотиве старог мита и митологију данашњице. У класичну трагедију, као уметничку форму која показује страдање и патње јунака чија судбина задобија одређени смисао, Симовић уводи категорију гротескног која собом доноси смисао апсурдног и трагикомичног доживљаја стварности. “Уобличење гротескног је покушај да се обузда демонско у свету“ (Кајзер 2004: 263). Кајзер је дао дефиницију гротескног театра који би могао да се узме за једну од фундаменталних одлика Симовићеве драме: “Оно што чини заједнички дух гротескног театра своди се на следеће: (…) апсолутно уверење да је све тешко, да је све испразно и да су људи марионете у рукама судбине; њихове патње, њихове радости, њихова дела су само сеновити снови у једном свету, у једном свету таме и тајанствености којим управља нека слепа и недокучива судбина“ (Кајзер 2004: 186).

Спојивши узвишено и банално, Симовић је приказао један отворени, гротескни свет, који својом изврнутом сликом стварности тражи како од ликова, тако и од гледалаца/читалаца да критички преиспитају своје животе. Такав свет у себи носи нешто наивно и фантастично, али тескобно и нелагодно. Нема универзалних истина које нас могу спасити од нас самих. Симовић појачава гротеску користећи хиперболу, карикатуру, пародију и фантастично, дакле, исте елементе које поседује и његово песништво. Писац се служи гротеском како би показао да живот мора да превлада учмалост доба, јер “гротескне слике карактеришу појаву у стању њене промене, још незавршену метаморфозу, у стадијуму смрти и рађања, раста и настајања. Однос према времену, према настајању неопходна је конструктивна (одређујућа) црта гротескне слике. Друга је њена неопходна црта – амбивалентност: у њој су, у овом или оном лику, дата (или назначена) оба пола промене – и старо и ново, и оно што умире и оно што се рађа и почетак и крај метаморфозе“ (Бахтин 1978: 33).

Већ је било говора о томе да Симовићев гротескни свет има све одлике романтичарске гротеске, а то је свет страшан и стран човеку, где све уобичајено и обично постаје страно и непријатељско. Писац се мири са светом тако што озбиљно преокреће у смешно и весело: “У ствари гротеска – па и романтичарска – открива могућност сасвим другог света, другог поретка у свету, друкчијег устројства живота. Она излази изван граница привидне (лажне) јединствености, неоспорности и непокретности постојећег света“ (Бахтин 1978: 58). У свакој гротески незаобилазан је мотив лудила који омогућава да се свет гледа другим очима, али у романтичарској гротесци лудило добија мрачну одлику разједињености, управо онакву какву има Филип Трнавац. Најважнији мотив романтичарске гротеске јесте маска која нешто скрива, таји и обмањује, она добија мрачну нијансу иза које се, опет, открива страховита празнина.

Такође, Љубомир Симовић је поступцима хумора, гротеске и комике у својим драмама извршио деконструкцију старог мита, користећи исту ону особину коју има и мит. Мит не крије и не потискује истину, већ је искривљује; “мит није ни лаж ни признање: он је скретање (Барт 1971: 277). У својој драми Путујуће позориште Шопаловић аутор је најдаље отишао у брисању граница између стварности и фикције, при чему је граница између уметности и стварности потпуно ишчезла у универзални симулакрум.[5] У овој драми је Симовићево поигравање са стварношћу и позоришним илузијама достигло свој најрадикалнији облик и довело до стварања метасвета у којем уметност више није привид већ актуелни учесник; другим речима, дошло је до деконструкције стварности која више нема само једно значење. У овој драми, у ратној, окупираној Србији, ликови имају само један избор – преживљавање. Филип и његова трупа се имагинацијом брани против таквог суровог света. Свет стварности ништа није стварнији од света њихове маште.

И на крају може се поставити питање слично оном које поставља писац у Путујућем позоришту Шопаловић: да ли је уметност потребна свету, да ли може променити свет, утицати на њега? Можда је уметност немоћна и слаба у окрутном свету, али би, свакако, свет био много гори без ње. Иако је често покушавала да начини свет бољим, то јој није полазило за руком. Ипак, уметност је лековита, како за ствараоце, тако и за публику: гледаоце, слушаоце, читаоце. Уметност је и за ствараоца и публику бекство у један нов свет илузије, фикције која им пружа непоновљиве емоције. “Мислим да уметник, чак и кад би хтео, не би могао да се дистанцира од свог времена, да се пред својим временом затвори у своју уметност. Међутим,  и то је једна од ствари које сам овом драмом хтео да кажем – ни време ни стварност не могу да се дистанцирају, да се одвоје, да се заштите од уметности. Стварност и уметност се међусобно прожимају, на врло компликоване начине, и са врло озбиљним последицама, а да то прожимање често не зависи од уметника. Нити од било кога другог“ (Симовић 1990: 40).

 

 


БИБЛИОГРАФИЈА

 

 

ОСНОВНИ ИЗВОРИ

Симовић, Љубомир,

1984: Хаснагиница, Чудо у “Шаргану“, Београд, БИГЗ.

Симовић, Љубомир,

1999: Сабране песме I , Београд, Стубови културе.

Симовић, Љубомир,

2002: Драме, Београд, Стубови културе

КЊИГЕ И ЗБОРНИЦИ

 

Бахтин, Михаил,

1978: Стваралаштво Франсоа Раблеа и народна култура средњега века и ренесансе, Београд, Нолит.

Бахтин, Михаил,

1989: О роману, Београде, Нолит.

Бандић, Душан,

1980: Табу  у   традиционалној   култури  Срба, Београд, БИГЗ.

Барт, Ролан

 1979: Књижевност, митологија, семиологија, Београд: Нолит.

Бодријар, Жан,

1991: Симулакрум и симулација, Нови Сад, Светови.

Ђурић Н. Милош,

1996: Историја хеленске књижевности, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства.

Кајзер, Волфганг,

2004: Гротескно у сликарству и песништву, Београд, Светови,

Клоц, Фолкер,

 1995: Затворена и Отворена форма у драми, Београд, Лапис.

Лотман, Јуриј,

1976: Структура уметничког текста, Београд, Нолит.

Проп, Владимир,

1984: Проблеми комике и смеха, Нови Сад, Књижевна заједница Новог Сада.

 

 

ОГЛЕДИ, РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ

 

Басара, Светислав,

1987: Шатори у Костојевићима, Дело, фебруар 1987, број 1-2

Ђорђевић, Часлав,

1980: Демитологизација духа и менталитета, Савременик, 11, Београд, новембар  (Љубомир Симовић)

Кукић, Бранко,

Јованова браћа, Откривења Љубомира Симовића, Дело, фебрубар 1987, број 1-2

Клетников, Ефтим,

Ка простору трансценденције, Титово Ужице, МЕЂАЈ – БРОЈ 13-14, 1987.

Пешикан-Љуштановић, Љиљана,

1987: Транспозиција усмене баладе у Симовићевој Хасанагиници (87 – 105), Нови Сад, Зборник матице српске за сценску уметност и музику.

Рајс, Вилхелм,

1980: Могућност поимања стварности у савременој драми, приказане на Чуду у Шаргану Љ: Симовића, Савременик, 11, Београд, новембар (Љубомир Симовић).

Симовић, Љубомир,

1990: Ковачница на Чаковини, Ниш, Градина, Просвета.

Тимоченко, Николај,

1990: О песнику Симовићу као драмском писцу, Ниш, Градина 4.

Стаменковић, Владимир,

1987: Драмски песник и тајна живота, Титово Ужице, МЕЂАЈ – БРОЈ 13-14.

Хаџи Антић, Саша,

1990: Разговори на Нишави, Градина 4.

Христић, Јован.

1968: Облици модерне књижевности,Београд, Нолит.


АПСТРАКТ

Аутор се у есеју бави трима Симовићевим драмама, анализирајући основна начела поетике његовог драмског стваралаштва. Интерпретирајући основне елементе Симовићевих драма, као што су простор, време, ликови, говор и језик, композиција, аутор настоји да осветли у каквој спрези су набројани елементи драмског дела и специфична слика света која се образује у Симовићевим драмама. У есеју се аутор посебно осврће на категорије хумора, комике и гротеске које у Симовићевом драмском опусу заузимају значајно место. Указујући на ерозивну улогу ових елемената унутар трагичне слике света представљене овим драмама, аутор закључује у коликој мери је Симовић, с једне стране, деконструисао мит и, с друге, приказану стварност уздигао до наново конструисаног мита.

 

кључне речи: драмски простор, драмско време, ликови, драмски говор, драмска композиција, сценска и скривена радња, хумор, гротеска, симулакрум


[1] Јунгов термин који означава важан део Ега. Персона је термин настао од латинског назива који је означавао маску коју су глумци носили. То је слој личности који је задужен за комуницирање са средином, јавна страна личности.

[2] Када је Лиотар рекао да су све “велике приче“ испричане или су застареле, било је јасно да наративност губи своје велике јунаке и непознате преокрете. У постмодерном стању све се распршило у мале наративне језичке елементе, од којих је сваки једна драмска игра за себе.

[3] Ово нас наводи на распрострањено народно веровање о вампирима. Вампир је човек чија је душа из извесних разлога (што је починио одређене »грехове« за живота, или у Кадијином случају, што је умро без самртне свеће, јер Кадија је закопан тајно и на брзину) не напушта тело у тренутку умирања. Сила настањена у »нечистом« лешу једнака је покојниковој души. У свим српским крајевима сматра се да је вампир телесно биће мртвац који ноћу устаје из гроба да би нападао људе и чинио им штету (давио их, пио им крв, уништавао им имовину). Обично га замишљају у људском облику без костију а испуњеног крвљу. Тело му се, дакле, не распада, већ се само на известан начин трансформише. По општераспрострањеном народном схватању, леш не може да се распадне све док је за њега везана покојникова душа. То се сматра великом несрећом за умрлог, јер његова у телу заробљена душа не може да оде у своје природно боравиште, на »онај свет«“ (уп. Бандић, 1980: 118). Кадијина душа, везана је за овај свет љубављу Хасанагинице, и он без ње не може да оде у свет мртвих.

[4] Свадбена поворка у којој млада умире од туге, подсећа на митолошку песму Женидбу Милића Барјактара. Позната је тема ове песме: Милић проси девојку, која на путу до женикове куће умре, а затим и сам младожења умире од превелике туге. Митолошки слој ове песме сјајно је тумачио Растко Петровић у свом есеју Младићство народног генија (уп. Петровић, 1999: 95 – 110). Гроб је “место сигурности, рођења, раста, нежности, место метаморфозе тела и духа или место поновног рођења које се припрема“ (Речник симбола 2004: 253). Простор између овостраног и оностраног у драми није разграничен, а кад Хасанагиница бива обећана Имотском Кадији, гледалац/читалац схвата да је она већ кренула неповратним путем на “онај свет“, место свог поновног рађања.

 

[5]До каквих историјских исходишта нас је довела та стратегија “модернизације“? — пита се Жан Бодријар — да ли је стварност умна, безумна и да ли се још увек може говорити о стварности? (уп. Бодријар 1991). Постмодернистички став филозофије је да данас заправо не постоји ништа стварно. Постоје само симулациони модели који производе симулакруме (чисте привиде). Симулакруми не прикривају неку истину, они су истинити, јер иза њих нема више никакве скривене суштине чији би они били привид. Свет у коме данас живимо јесте симулант, који у себи успешно прикрива не само то да више нема истине, него да је сада истина у стању да прикрије истину и да је нема. Разлика између стварног и нестварног је избрисана, па се све распало у симулакруме и симулације (уп. Бодријар 1991).

Москвич и 404 ударца

 Да ли ми купујемо аутиће за себе или за своју децу? Читајући муке малог Андре и друга Стојанова, сетих се и мојих и Алексиних проблема. Мој син није растављао аутиће, он их је бацао. Проблем сам решио масовном куповином аутића, па су ударце поделили међусобно у групи, те преживљавају. Ипак нашао сам и едицију, сад у Србији изашло низ едиција, такси аутићи по свету. Њих мора да чува. До сада су изашла 24. Веома крхке грађе те сам учвршћивао унапред суперлепком. Едиција се може видети и на нету, нпр. https://sr-rs.facebook.com/pages/Kolekcija-Taksi-Vozila-Po-Svetu-Srbija/471565736213413. Рекли су да ће их бити 24, но колико видим овоме нема краја. Сваки по 4 евра, па сад гледај, сине, бацај. И то сам решио тако што сам склањао једног по једног у кутију чувајући их за нешто велико кад уради. Ето нпр.обећах му да ћу му све скупљене таксије дати кад седне на ношу. Чувено родитељско васпитање – уцена. Какогод, радује ме што сам успео да поделимо заједно усхићење доласка новог таксија сваке друге недеље. Онда га данима не испушта из руке, спава са њим, играмо се другара док год издрже гуме. Последњи који је изашао је москвич, и занимљиво, њему ништа нисам учвршћивао. Још траје. И ја сам једном имао великог москвича који није издржао ударац у бандеру. И сви су се чудили, како то москвичу да се деси.Направљен по угледу на правог издржљивог москвича. Мој москвич ударац од 48 на сат није баш издржао:

 Слика

Тако да немам баш много права ни да браним Алекси да који пут баци аутић. Рекоше ми да то мора да је био неки новији “азлк“ модел чим је овако завршио.  Да, био је новији азлк модел. Стари модели су секли бандере, а не бандере њих. Онај мали Алексин москвич мора да је старији модел. Одолева Алексиним ударцима као прави баћушка у гулагу. И неки дан донесе друг из Лондона Лондонски такси. Можда није било у историји тако, али у мојој породичној историји Британац је дошао и преузео све ударце, а Москвич плави стоји у кутији и чека по глави. Занимљиво, и велики мој москвич и овај мали су плави.

Слика

            И да се вратим на питање, коме купујем аутиће? Због чега чувамо све те играчке. Ја сам све моје аутиће сачувао, и данас примају ударце у селу Клењу кад год Алекса дође код деде и бабе. Аутићи за сада преживљавају. Ипак је то била старија производња и квалитетнија. Но, сумњам да ће издржати нови цунами у виду другог млађег сина Милана. Он их не баца много, он их притисне свом својом тежином од 12 кг.и вози пузајући. Како, тако, неке сам морао, хитно да заштитим. Неколико “мајорета“ које ми је ујак доносио из Италије. Тада у Југославији није било масовне производње аутића. Не могу да допустим да ми нестану све оне маштовите вожње с њима кроз ударце мог малог и великог сина. Даћу им кад науче да чувају. Да ли лажем, себе или њега, видећемо. И морам да себи самом реплицирам.  “Чему чување, мој драги Златко?“ Замислите тугу играчке која стоји у некој кутијици и чека свог играча који никад не долази зато што мора да се чува њена непроцењива вредност. Мој брат Голе и ја, никад се нисмо могли играти његовим аутићима јер их је тетка чувала на високонедостижном ормарићу. Постали су музејски примерци од рођења (производње) до данас. И данас тамо чекају неког одабраног. И  на крају, по правилу, неки лош играч се докопа играчкице, и оде вредност у парампарчад. Слично је и са лепим женама које чувају своју непроцењивост за одабраног. Но, пуно је званих, а мало одабраних. Ипак они који издрже 404 ударца су одабранији од одабраног.

Ако не будеш бољи бићеш гори

 

Ако не будеш бољи бићеш гори.

Хм, лепо. Да ли тиме лажемо друге, па и себе можда.

Зашто?

Зар не треба сви да тежимо да будемо бољи.

Можда, али можда треба да покажемо и колико смо гори. Потребно је да људи знају ко сам, ко смо, бољи или гори. Све те самоконтроле, очекивања, манипулације чему то? Ко смо то ми? Ми који покушавамо да будемо тежећи бољем, или оно ми испод бољег, које се спутава жељама да будемо оно што још заправо нисмо. Кад смо оно што јесмо, онда смо ослобођени.

Наиме – Ја сам онај који јесам!

СВИЊАР

На сцени седи млади краљевић, тужан, сам и замишљен. Улази луда, која се обраћа публици.

 

ЛУДА: Био једном један принц који је волео живот и све што живот носи. Волео је сунце, шуму, птице, ма волео је све. Јесте! Да да. То је овај младић што седи овде расејано. Млади краљевић зна истину коју су људи заборавили: “без љубави смо ништа, она све трпи, свему се нада и све верује“. И краљевић је нашао своју љубав. Цареву кћи из суседне земље. Но, погледајте га сада. Прво је био тужан јер није имао љубав, а сада је тужан јер се заљубио. И од тада је краљевић тужан. И ко је сад ту луда, шта кажете? Ха, краљевићу?  Одлази

 

КРАЉЕВИЋ: Шта, шта кажеш! Окреће се, не види никог. Мора да ми се учинило.

СЛУГА: Хоћете сада да вечерате?

КРАЉЕВИЋ: Не, не могу ништа да окусим.

СЛУГА: Нисте јели већ неколико дана.

КРАЉЕВИЋ: Један њен поглед и био бих сит. Један њен осмех, само један њен осмех и моја је вечност.

СЛУГА: Ја бих ваше величанство пре да ми поједемо једну свињску плећку.

КРАЉЕВИЋ: Како је тужно без њеног погледа, без њеног мириса.

СЛУГА: А тек како је тешко без чорбе, паприкаша, пребранца.

КРАЉЕВИЋ: Куд она погледа то се све топи од њеног сјаја.

СЛУГА: Као телећи бифтек који се лагано топи у устима.

КРАЉЕВИЋ: А тек њена дуга сјајна коса која лагано пада на њена дивна рамена.

СЛУГА: Краљу мој ја сам толико гладан да бих и њену косу смазао уз мало парадајза.

КРАЉЕВИЋ тргне се: Што ми досађујеш. Иди једи!

СЛУГА: Откад ви тако данима не једете, кувар је дао отказ.

КРАЉЕВИЋ: Нек ти скува жена нешто!

СЛУГА:  Уф, онда је боље да гладујем!

КРАЉЕВИЋ: Добро. Извини што сам мислио само на свој бол, а не и на своје пријатеље. Узећемо новог кувара.

СЛУГА: То! Браво. Узећемо новог кувара и направићемо дивну гозбу. Славље. Журку! Ууу!

КРАЉЕВИЋ: А шта ћемо да славимо?

СЛУГА: Живот! Вас! Ви сте се вратили, и запросићемо цареву кћи.

КРАЉЕВИЋ: Ко ће запослити цареву кћи?

СЛУГА: Ми, овај Ви ћете је запросити.

КРАЉЕВИЋ: Запросити? Али, како, она је царева кћи.

СЛУГА: Па шта. И ви сте краљев син. Покажите се и поклоните јој нешто велико.

КРАЉЕВИЋ: У праву си. Знам шта ћу јој показати! Моју силну љубав! Поклонићу јој ружу која рађа сваких пет година и која тако дивно мирише да свако заборави своје бриге.

СЛУГА: Ето!

КРАЉЕВИЋ: Поклонићу јој и славуја који анђеоски пева.

СЛУГА: Добро, не морамо претеривати, али како хоћете.

КРАЉЕВИЋ: Упакуј лепо те поклоне и однеси јој.

СЛУГА: Хоћемо прво јести?

КРАЉЕВИЋ: Јешћемо касније.

СЛУГА: Можда тамо нешто грицнем?

Одлазе, слуга тужан јер је опет остао гладан

 

Краљев двор, приказати додворене дворане који хвале све што краљ и принцеза каже. Принцеза се показује а дворани уздишу. Сви сем дворске луде.

 

ЛУДА: Дошао је војвода да донесе поклоне за вашу кћер.

ЦАР: Је л? Па нек уђе шта чека?

ЛУДА: Не може да нађе врата.

ПРИНЦЕЗА: Какав је то глупи војвода, нећу, не треба ни да улази, нек само остави поклоне.

ДВОРАНИ: Вау, како је паметна наша принцеза

ДВОРАНИ: А тек што је дивна и лепа.

ДВОРАНИ: Лепша је него…

ЦАР: Него?

ДВОРАНИ: Него, овај, него ВРБА!

ЦАР тапше: Да, врба! Него шта! То је моја кћерка!

ЛУДА: То јој је највећа мана.

ЦАР: Је с ти луд?

ЛУДА: Јесам!

ПРИНЦЕЗА: Каква врба, врба, врба је ружна.

ЛУДА: Откуд ти знаш кад не знаш ни шта је врба!

ПРИНЦЕЗА: Знам, врба је животиња која има рогове и буљаве очи.

ЛУДА: То је пола сова пола крава.

ПРИНЦЕЗА: Баците их све у окове, они ми се ругају!

ЦАР: Сад ћу их све бацити у окове.

ЛУДА: Онда неће имати ко цара увеселити.

ЦАР: Е што си ме насмејао убило се.

ПРИНЦЕЗА: Хоћу још поклона!

Улази слуга младог краљевића

СЛУГА: Ваше величанство ове дивне поклоне послао је мој млади краљ. Гладан и жедан сам журио да увеселим ваше срце.

ЛУДА: То што си гладан и жедан њих не занима.

ЦАР: Да шта то мене брига, што ниси јео, него вади те поклоне

ПРИНЦЕЗА: Да, поклони, поклони.

Слуга отвара и пружа јој ружу!

ПРИНЦЕЗА: Каква дивна ружа! Баш је дивна је л да.

ЛУДА опијен њеним мирисом: Какав мирис. Ништа ме више не боли

СЛУГА: Ни ја више нисам гладан.

ПРИНЦЕЗА: Мирис, какав мирис, ја сам мислила да је то вештачка ружа! Срамота, фуј, фуј, фуј. Уф, убола ме је. Она је права, права, права, баците је на ђубриште.

ДВОРАНИ: Катастрофа! Баци је, брзо, баци је. Ми ћемо те спасти

Дворани скачу и газе ружу.

ЛУДА тужно: Гле вајних јунака како се храбо боре с ружом.

СЛУГА: Ја сам опет гладан.

ЦАР: Тај краљевић је луд. То је атентат.

ЛУДА: Ја сам луд.

ПРИНЦЕЗА: Срамота, шта је у другој кутији.

Слуга показује кутију.

ПРИНЦЕЗА: Славуј?

Слуге приђоше и отворише поклон, а славуј излете и поче да пева најдивнију песму које је људско ухо чуло.

 

Славујева песма

ТАМО ГДЕ ЈЕ СУНЧАН СТАН

ГОЛЕМА ШУМА СНИВА САН,

ТАМО ЖИВОТ РАДОСНИ

СЛАВИМО МИ!

У НОЋИ ПОД СЈАЈЕМ ЗВЕЗДА

НА ГРАЊУ ЊИШУ СЕ ГНЕЗДА,

ШУМА СПАВА ТИХИМ СНОМ

ТО ЈЕ ВАШ ДОМ, НАШ ДОМ, НАШ ДОМ, НАШ ДОМ!

 

            Дворани и сви су занесени песмом, осим принцезе којој је било досадно.

 

ПРИНЦЕЗА: Уф, тај славуј пева. Супер. Тако је šarmon та играчка.

СЛУГА: Та играчка је права, принцезо. Она је жива.

ПРИНЦЕЗА: вришти Зар је и тица права, глупа тичурина, ох, угасите то чудовиште, пишти, то је прави, прави, фуј, фуј, одвратно.

ЦАР: Одмах упуцајте тог славуја. Одмах!

ЛУДА скаче по сцени: Зовите гладијаторе, зовите појачање, напао нас је славуј, упомоћ, упомоћ.

ПРИНЦЕЗА: Не треба ми ништа више од тог тупавог краљевића.

ЦАР: Објавићу рат тој земљи. Какав је то начин, какви су му то поклони?

ЛУДА: Живи!

ЦАР: Показаћу ја њему шибу живу.

ПРИНЦЕЗА: Затворите тог слугу који ми се исмевао.

            Дворани хватају слугу.

СЛУГА: Хоће ли бити тамо нешто да се поједе.

ЛУДА: Ха, па наравно, затворска храна је боља него дворска.

СЛУГА: Ура, живео затвор, хоћу у затвор.

ЛУДА: Ура, добили смо још једну луду!

 

            Одлазе слуге, дворани и принцеза, остаје сам краљ, који узима ружу и мирише је задивљен. Улази краљевић преобучен у свињара.

 

СВИЊАР: Добар дан царе,

ЦАР: Занесен мирисом, добар дан момче. Како диван дан.

СВИЊАР: Има ли посла за једног свињара код вас ваше величанство?

КРАЉ: Има, има, наравно. Дошао си момче у прави час. Баш ми треба један свињар, знаш ли ти чувати како ваља свиње.

СВИЊАР: Знам ваше величанство!

КРАЉ: А знаш ли чувати и овце?

СВИЊАР: По потреби.

КРАЉ: Одлично, баш сам овчара послао у превремену пензију, ал’ ето ти ћеш ми радити оба посла, наравно за исту плату!

СВИЊАР: Мени треба само мало хране и нешто за преноћити.

КРАЉ: Одлично, и ја свима говорим да паре само чине човека несрећним.

Улази луда

ЛУДА: Паре људе кваре, а и вештачке руже.

КРАЉ: Руже, (брзо баца ружу), одвратне ли руже, грозно мирише. И шта сам оно рекао… а да… значи радићеш без пара и бићеш срећан

ЛУДА: Наш цар је добар, жели да му сав народ буде срећан па је од народа покупио сав новац.

ЦАР: Наравно, ја сам цар и морам да бринем о јадном народу.

ЛУДА: Јесте, наш народ је јадан, али је зато срећан!

ЦАР: Ако се будеш показао добар, и ти ћеш бити срећан, а даћу ти да радиш и око живине. Ма све ћеш ми радити кад си тако добар. А сад на посао, одма!

Цар и луда одлазе. Луда се врати и узима ружу. Свињар остаје сам на сцени и прави један лончић који почиње да свира.

 

АУГУСТИНЕ СЕТИ СЕ, СЕТИ СЕ, СРЕЋНИЧЕ

ЖИВОТ БРЗО ПРОМИЧЕ ПРОЛАЗИ СВЕ

ИГРЕ У МЛАДОСТИ, БРИГЕ И РАДОСТИ

СВЕ НА СВЕТУ ПРОЛАЗИ СВЕ ЈЕ КО САН.

СЛАВА И СТРАДАЊА, ЉУБАВ И НАДАЊА

СВЕ НА СВЕТУ ПРОЛАЗИ СВЕ ЈЕ КО САН.

 

ЖИВОТ БРЗО ПРОМИЧЕ ПРОЛАЗИ СВЕ

ИГРЕ У МЛАДОСТИ, БРИГЕ И РАДОСТИ

СВЕ НА СВЕТУ ПРОЛАЗИ СВЕ ЈЕ КО САН.

СВЕ НА СВЕТУ ПРОЛАЗИ СВЕ ЈЕ КО САН.

 

Док песма траје прилази принцеза са својим дворанима на једној страни сцене. Она слуша задивљено лончић.

 

ПРИНЦЕЗА: Јао какав диван инструмент. Морам да га имам, Морам. Молим вас одма да сте отишли до тог свињара и да сте купили то. Не питам шта кошта.

Дворани одлазе до свињара и нешто преговараују, не чује се шта говоре. Принцеза машта.

ПРИНЦЕЗА: Како је дивна та играчка, кад је будем имала бићу најславнија у царству. Направићемо балове на којем ћемо пуштати песме, а он ће сам свирати.

Враћају се задихани дворани.

ПРИНЦЕЗА: Колико кошта?

ДВОРАНИ: Боже!

ПРИНЦЕЗА: Шта Боже?

ДВОРАНИ: Ми не смемо ни да кажемо шта је тражио!

ПРИНЦЕЗА: Не интересује ме, даћу му што год тражи. Ваљда моја ризница може то да плати.

ДВОРАНИ: Тога нема у вашој ризници.

ПРИНЦЕЗА: Нема, како нема, шта он мисли шта хоће тај бедни свињарчић!

ДВОРАНИ: Он хоће…

ПРИНЦЕЗА: Да…

ДВОРАНИ: Он хоће…

ПРИНЦЕЗА: Да.

ДВОРАНИ: Он хоће

ПРИНЦЕЗА: Шта више хоће?!

ДВОРАНИ: Хоће, овај, тражи десет пољубаца од вас!

ПРИНЦЕЗА: Шта? Десет пољубаца. Он је неучтив од тога ништа нема. Може да добије пољупце једино од вас. Иди питај.

Дворани одлазе.

ПРИНЦЕЗА: Како се све променило, замисли да једна принцеза мора да љуби свињара. Ма, зваћу оца и он ће га одмах у тамницу, шта се ја замајавам, чик да видим да не пристане.

Долази слуга:

ДВОРАНИ: Неће! Или принцеза или ништа.

ПРИНЦЕЗА: Ухапсићу га, нема шта ту да се прича.

ДВОРАНИ: Али онај лончић тако лепо свира. Је л’ чујете, сада је пустио другу песму.

 

Док лончић пева, дворани играју.

КОД ОБУЋАРА ПИЛЕЋА ЧОРБИЦА КУВА СЕ

КОД ПАРОХА ПРАСЕНЦЕ, ДЕБЕЛО ПЕЧЕ СЕ,

КНЕДЛЕ КОД СТОЛАРА, КАША КОД КОЛАРА,

А КОД АПОТЕКАРА ПАПРИКАШ ЉУТ. 

ФАЗАН КОД КРЧМАРА, РИБА КОД СТАКЛАРА

КОД ТРГОВЦА ДЕБЕЛОГ СРНЕЋИ БУТ.

 

ПРИНЦЕЗА: Овако ћемо, ви ћете ме заклонити и ја ћу га пољубити, али за то нико не сме да зна. Ја сам царева кћи

ДВОРАНИ: Дабоме, дабоме.

 

Одлазе, и иза завесе се чује бројање. Враћа се принцеза с лончићем. Само прође и оде на другу страну. Појављује се свињар који прави чегртаљку. Чегртаљка свира мелодију само без речи с почетка Аугустине срећниче.  Опет се појављује принцеза и дворани на другој страни.

 

ПРИНЦЕЗА: Ах то је тако супер. Идите брзо, колико тражи за чегртаљку

ДВОРАНИ: Да, супер је, стварно је тако шармон

ПРИНЦЕЗА: Али да зна нећу га пољубити ниједном!

 

Сама на сцени док се чује музика. Дворани се враћају.

 

ДВОРАНИ: Хоће сто пољубаца од цареве кћи!

Принцеза се замало онесвести и пада у руке дворанима.

ПРИНЦЕЗА: Он је полудео. Шта он мисли. Па ја сам царева кћи.

ДВОРАВНИ: Али та чегртаљка је предивна.

ПРИНЦЕЗА: Ако је тако, онда се морамо жртвовати за добробит уметности. Добиће од мене опет десет, а од вас осталих деведесет.

ДВОРАНИ: Али ми то нерадо чинимо!

ПРИНЦЕЗА: А ја радо чиним? Кад могу ја десет можете и ви остало. Ја вас храним, плаћам и одевам.

Појављује се свињар.

СВИЊАР: Жао ми је, али ја хоћу само пољупце од принцезе.

ДВОРАНКЕ: Али не можеш тражити сто пољубаца од принцезе.

СВИЊАР: Зашто? Могу и хоћу! Ако неће, онда ништа. Није мени стало до њених пољубаца, колико до моје чегртаљке.

ПРИНЦЕЗА: Сто пољубаца, нема шансе, може да добије само сто од вас.

ДВОРАНКЕ: Али ми нећемо.

ПРИНЦЕЗА: Има да оћете.

СВИЊАР: Нећу ја! Или сто од принцезе или ништа!

ПРИНЦЕЗА: Добро, али да знаш, после овога ћу те прогнати из царства!

 

Свињар и принцеза се сакрију иза завесе, а дворанке броје. Док дворане броје, улази краљ уз песму љутит, и кад види непомично сви стоје на сцени запањени.

 

ШТА ТО ЧУЈЕМ ШТА ЈЕ САДА

ОКО СВИЊА НЕКА ВИКА,

БИЋЕ СУЗА БИЋЕ ЈАДА

КАД УХВАТИМ ПРЕСТУПНИКА,

ИДЕМ САД ДА СРЕДИМ СТВАР,

ПА ЈА САМ ВАЉДА НЕКИ ЦАР,

БАЦИЋУ ГА НА ТОРТУРУ

ДВАЕСТПЕТ ПО ТУРУ.

 

ЦАР: Срамота, шта је ово, куплерај, сви сте отпуштени и ти кћери моја, срам да те буде.

ПРИНЦЕЗА: Али тата, то није као што изгледа.

ЦАР: Јесам ли ја луд, ћорав је л’. Чујеш ти лудо моја. Ја као глуп и ћорав.

ЛУДА: Срам да те буде, тако свом паметном татици.

ПРИНЦЕЗА: Али, нисмо ми ништа, ми смо спремали приредбу за…

ЦАР: Лепа приредба нема шта, слободно можеш да ухватиш тог свињара под руку и с њим напоље. Ја ти тражим принца а теби се свиђају свиње. Срећа те имам још једну кћерку, она ће бити паметније.

ЛУДА: Ако је повукла на мог цара онда нема ту памети ни грама.  

            Сви одлазе презирући принцезу која остаје сама на сцени.

ПРИНЦЕЗА: Ето, како сам била глупа. А одбила сам оног краљевића, и шта ћу сад сама овако.

Појави се свињар који скида кабаницу остајући у свечаној одори.

КРАЉЕВИЋ: Знај да те презирем, ниси хтела честитога краљевића, ниси имала осећај за ружу и славуја, а свињара си пољубила за играчке!

ПРИНЦЕЗА: Али, ја нисам крива, ја сам тако одрасла.

КРАЉЕВИЋ: Ја сам крив што сам те волео.

ПРИНЦЕЗА: Шта ћу ја сад сама, научила сам лекцију. Сад све знам.

КРАЉЕВИЋ: Сада је касно!

 

Краљевић одлази. Принцеза сама остаје на сцени и пева песму:

 

АУГУСТИНЕ СЕТИ СЕ, СЕТИ СЕ, СРЕЋНИЧЕ

ЖИВОТ БРЗО ПРОМИЧЕ ПРОЛАЗИ СВЕ

ИГРЕ У МЛАДОСТИ, БРИГЕ И РАДОСТИ

СВЕ НА СВЕТУ ПРОЛАЗИ СВЕ ЈЕ КО САН.

СЛАВА И СТРАДАЊА, ЉУБАВ И НАДАЊА

СВЕ НА СВЕТУ ПРОЛАЗИ СВЕ ЈЕ КО САН.

 

ИГРЕ У МЛАДОСТИ, БРИГЕ И РАДОСТИ

СЛАВА И СТРАДАЊА, ЉУБАВ И НАДАЊА

СВЕ НА СВЕТУ ПРОЛАЗИ СВЕ ЈЕ КО САН.

 

Принцеза одлази тужна.  Појављује се Луда.

 

ЛУДА: Ха, добро вече. Морате опростити Андерсену на тужном крају то је његова бајка, но пошто сам ја овде задужен за смех, ја тужан крај не могу поднети, а Андерсен ће ми опростити, у ствари, мислим да је он већ опростио принцези што је била уображена.

 

Одлази и доводи краљевића и принцезу, и пре него што се поклоне, каже публици.

 

ЛУДА: И тако су они живели срећно до краја живота. Музика и весеље нек почне!

 

Музика, поклон

Обрађен Аугуст

 

КРАЈ

 

           

ПЕСАК ВРЕМЕНА

Песак је лагано правио брег у дрвеном пешчаном сату. Кад је чула његов глас, читав град је претражила да би га пронашла. Више није било времена да закасни, а каснила је скоро две деценије. Стакло је прснуло у низ комадића, а песак се расуо по њеним прстима. Није постојало време, нису постојале границе, само нада.

            Време се зауставило, године нису постојале, немогућност је постала стварност. Прошла је и трећа година на рамену човека кога је волела. Остало је још неколико зрнаца на длановима, још мало наде али и пуно срце сећања. Песак времена истиче. Више не касни. Време је заувек стало.

У паклу

ЛИЦА:

 

 

МЛАДИЋ, у црно обучен, има око 25 година

ЂАВО, мршав, с брадицом, у црном плашту и са штапом.

АЗРАЕЛ, здепаст дебељко у белом болничком мантилу.

МАЈКА, младићева мајка, има око 60 година.

ОТАЦ, младићев отац, око 60 година.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ, друг из детињства, у бело обучен, незнатно старији

ДЕВОЈКА, девојка, слободније обучена, незнатно старија од младића.

ДОКТОР, средњих година, наравно у белом мантилу.

СВЕТИ ПЕТАР, с дугом белом брадом, у плавом плашту с дугачким штапом.

ДЕЧАК, плав, син младићевог комшије.

ПУБЛИКА, у костимима ђаволака са црвеним плаштовима

 


  1. СЦЕНА. ЉУБАВ – ГАРДОШ – ПРЕДВЕЧЕ

ЗВУК ПЕСМЕ “АПОКАЛИПСО“ – Дарко Рундек

 

(МЛАДИЋ и  ДЕВОЈКА шетају срећни обалом, смењују се сцене које показују њихову велику и срећну љубав: грле се, трче по обали, гађају се песком, играју се с паткицама које се брчкају у плићаку. Сунце лагано залази стварајући својим руменим пругама идиличну слику савршене љубави.)

 

 

  1. СЦЕНА: ЗВУК АУТОМОБИЛА– ПРЕДВЕЧЕ

ПЕСМА “АПОКАЛИПСО“ СЕ НАСТАВЉА

 

(МЛАДИЋ и  ДЕВОЈКА, сунце је скоро зашло остављајући јарку црвену светлост.  ДЕВОЈКА грли МЛАДИЋА. Тренутак. Крик! Електрични стуб! Мрак! На сцени је слупан ауто у коме младић и девојка леже онесвешћени. Младић се буди. Мрак!)

 

  1. СЦЕНА:  СМРТ – ПОЗОРИШТЕ У ПАКЛУ – НОЋ

 (Позорница са црвеним завесама. Подиже се завеса и почиње песам Simpathy for the devil На сцени је гвоздена столица. Око столице игра ђаво у ритму музике у црном огртачу с црним дугим гвозденим штапом. Појављује се младић који храмље у црном кожном капуту. Младић је непомичан. Ђаво наставља да игра, долази и плеше око младића, хвата га за руке и заплеше с њим. Младић се помера као марионета док ђаво управља са њим. Ђаво затим седне на столицу. Музика се утишава. Тишина. Чује се само куцкање његовог штапа. )

 

ЂАВО:Добро дошао, мали, на моју позорницу!

Младић и даље ћути, не померајући се.

ЂАВО: Шта је? Шта си се укењао? Ћутиш? Не знаш текст? Хајд’ реци нешто!

Младић и даље ћути, не померајући се.

ЂАВО:Ти то мене зајебаваш? ( Обраћа се публици). Овај ме зајебава. У пакао! Одмах! (Више за себе.) У ствари, већ си у њему. Слушај мали, кад се неком пожели добродошлица, онда му се тако и узврати, макар био и у паклу. ’Ајде, кажи чика Демону лепо, како су те учили од малена!

МЛАДИЋ: Боље вас нашао.

ЂАВО: Тако је, дууушо моја, видиш како знаш. Је ли било тешко? (Младић ћути)

ЂАВО(бесно): Опет ћутиш, питам те је ли било тешко?

МЛАДИЋ: Ништа више није тешко.

ЂАВО: Дабоме да није. Ништа код нас није тешко, мало је паклено, али не бој се, ја ћу ти бити заштитник. Могли би одмах да се брчнемо у топлој и мекој лави, али после овог пакленог суда. Нек представа почне! (Појављује се порота ђавола и доносе велику књигу. Ђаво се уозбиљи и стави плаву перику као што носе у енглеским судовима. Удара чекићем, и свечано говори.) Да се џабе службено не представљам мојој драгој публици, сви добро знате ко сам Ја. Видите немам ни рогове ни реп, чак ни ужарене очи. Можда су ми мало веће уши. (Заћути и забринуто се хвата  за уши. Погледа у младића.)

ЂАВО: Шта ти мислиш, јесу ли велике?

МЛАДИЋ (невољно одговара): Не знам, ваљда нису.

ЂАВО: Како не знаш? Видиш ваљда? Јесу или нису?

МЛАДИЋ: Нису.

ЂАВО: Тако сам и мислио. А сад ме погледај! (Младић га гледа.) Тако. И колико би ми дао година?

МЛАДИЋ: Не занима ме.

ЂАВО: Ех, каква је ова данашња омладина, никог не поштују. Старији сам од тебе неколико хиљада година, а ти тако. Види како сам виталан. (Ђаво затим скочи и протрчи неколико кругова око младића, и пре него што седне, направи звезду. Публика тапше, а Ђаво им се поклони.)  Ха, шта кажеш? Јеси ли видео? А ти се вучеш ко нека црна баба? И шта си се уцрнио тако? Да ниси ти, можда, Ја, а Ја ти? А? (Церека се.) Ха, волим Ја добру шалу, волим,мали. Слушај ме сад пажљиво. Рећи ћу ти твоја права. Имаш право да га немаш уопште. Имаш право да ћутиш и трпиш. У ствари имаш право да не ћутиш, али да трпиш, мораш, иначе ћу те појести за ужину. Овде немаш ништа, додуше ниси имао ни горе, али си бар мислио да имаш.  Све што си рекао, рекао си, све што си урадио, урадио си. Дивим се својој бриљантној реченици. Понекад стварно себе волим до лудила. Могао сам и Ја неку драму написати, па да и ја узмем Нобелову награду. А и шта ће ми награда, кад ми је у суседној соби Нобел. (Церека се) Сваки дан мучим тог Нобела, и он мени и даље говори да нисам ништа урадио за човечанство. А ко Ја нисам, онда нико није!

МЛАДИЋ (презриво, за себе): Шта си ти то урадио за човечанство?

ЂАВО: Види, малог самоубице, јавља се. Ти ћеш да ме питаш?! А шта си ти урадио? У ствари, сад ћу ја да ти кажем шта си ти радио!  Пошто си се убио, знаш како је, не можеш да идеш у рај. Некако сам са својим везама издејствовао и да не излазите пред Њега. Он, какав је, свима би опростио. А Ја? Посао би ми убрзо отишао дођавола. Али, одржаћу ти једно кратко суђење, да не кажеш после да си осуђен без суђења, и да си невин. (Гласно говорећи.) Нема невиних! (Отвара велику књигу и нешто тражи. Извлачи стари умашћен папир.) Их, што су масни ови папири. (Виче) Азраел, немој да једеш више бурек над мојом архивом! Нико ме ништа не слуша. Него ми да видимо. (Чита на кратко у себи.)  Хм, аха, лепо, заиста лепо, у обданишту крадеш аутиће, потукао си се у основној школи, свађа у основној школи, туча, да видимо, даље, мастурбација, то и није тако страшно, и Ја је волим. Идемо даље. Аха! Алкохол! Срам да те буде! Шта би ти мајка рекла да те је видела оволико пута пијаног? И то од два три пива и побрљавиш. Мораш као ја да пређеш на нешто жестоко. (Наставља даље да чита, затим дигне главу смешкајући се.) Сећаш ли се оних курви на екскурзији, а? Руку на срце, добро смо се провели тада, али…  Само да видим: ооо па ти, дечко имаш свих седам смртних грехова, и завист и охолост, мој омиљени смртни грех како неко рече, и себичност и који оно још? (Замишљен броји на прсте.) Завист, охолост, срдитост, гнев, не то је исто, блуд, прождрљивост, завист, не не не, завист, убиство, не убиство, то је ваљда заповест. (Заћути и броји у себи, а затим бесно баци хартије на под.) Ко да је битно. Никада да их све научим, теоријски сам увек био нула, али да видиш какав сам кад грешим, Ја грешим. Но да прескочимо те ситнице. Оно што је важно, јесте да си се ти убио. А пре него што се се убио, успео си и да убијеш!

МЛАДИЋ (хистерично): Нисам убио, то је несрећан случај, ја сам… То је несрећан случај, то се десило… Ја сам возио, и тако је морало, не знам… То је несрећа(Гневно.) А ти, шта ти хоћеш?! Јесам дошао? Дошао сам! Шта више ту разглабаш, и шта још хоћеш. Ево пржи ме, сеци ме, само ме пусти твојих моралних прекора! Од свих баш тебе да слушам како ми сереш!

ЂАВО (смирено, а затим све раздражљивије): Види га, види, молим те? Ал’ се мали прокурчио. Па шта ти мислиш, где си? На Хавајима, па чекаш две рибе, једна да ти пуши, а друга да те масира, а? Ако си за пушење, полако сада ћеш да се пушиш. (Почиње да бесни.) Имаш ли ти представу на кога се дереш, а? Из нехата или непажње, зато што си махнуо или већ шта, па ударио у стуб, није ми битно. Ти си убио, па си се убио, је л’ ти то јасно? Јесам ли ти Ја можда крив?! Немам Ја с вама ништа. Па је л’ вас ја терам на нешто?! Ја сам вам подарио искушења, Он вам је забранио! Све вам је дозвољено. Имате слободну вољу и одабрали сте. Ето и ти си изабрао. Да те нисам можда Ја бацио са зграде? Под мој си скут дошао! Е па, под њим ћеш и да се пржиш! (Удара штапом о под.) Крив си! Свршено! (Кратка пауза, затим проговара смирено, тапшећи га по леђима.) Могу ти рећи да си ме сад пријатно изненадио. Спава у теби један ђаво, али Ја сам архиђаво. Оћеш ватру или кључалу воду? Наравно, разлике, Бог зна, какве нема, али дајем ти избор као знак добродошлице. (Младић ћути)

ЂАВО: Опет ћутиш, онда идемо одмах да се мало дезинфикујемо на билион степени, па ћу да глођем распукле одаје твоје душе. (Док говори, ђаво се скида у црвене купаће гаће. Младић се онесвести и падне на под.)

ЂАВО: Шта би? Уплаши се мали мог аполонског тела, хе-хе. Устај бре, није ово забавиште! (Дере се.) Азраеле, Азраеле, долази овамо сместа!

АЗРАЕЛ: Изволите, господару!

 (Појављује се мали дебели у белом болничарском мантилу.)

ЂАВО: Шта је овом, онесвесто се, као да је то могуће овде?

             (Азраел прилази, ставља слушалице и прегледа младића.)

АЗРАЕЛ: Овај момак је још жив?!

ЂАВО (бесан, удара штапом.): Како бре жив, ко ме то зајебава бре, враћај га овамо брже, дај му вештачко дисање, апарате, учини бре нешто, глупане губави. Не дам га, овај је мој, бре, мооооооооооој је ли јасно, дај га брже… (Мрак. Чује се Ђаволова вика и звук сирене хитне помоћи. Глас болничара иза сцене: “Момак је још жив. Покушао је самоубиство, брзо у Ургентни центар.)

 

  1. СЦЕНА. СУЂЕЊЕ – СУДНИЦА – ДАН

Судија, тужилац, бранитељ, поротници, дактилографкиња и Младић. Док судија чита пресуду, чује се звук писаће машине и песма Madre deus, O paraiso.

 

СSУДИЈА: Окружни суд, у већу састављен од судије, председника већа и судије поротника, у кривичном предмету против окривљеног, по оптужници бр. 161/2000 од 15. 12. 2000 за извршено кривично дело: тешко дело против безбедности јавног саобраћаја из чл. 2001. ст. 4 у вези чл. 197 ст. 3 у вези ст. 1 КЗРС, након одржаног претреса донео је пресуду:

Окривљени, неожењен, без имовине, неосуђиван, крив је што је пре годину дана, 29.07.2000 год. возио десном страном коловоза више него што је дозвољено и ударивши у електрични стуб усмртио своју вереницу, чиме је извршио кривично дело тешко дело против јавне безбедности. Окривљени је осуђен на првостепеном суду на казну затвора од једне године. На страни окривљеног стоје само олакшавајуће околности и то чињеница да до сада није осуђиван, да је млад човек, да се коректно понашао на суду, својим признањем допринео утврђивању материјалне истине, изразио дубоко кајање и жаљење. Ценећи утврђене околности, степен кривичне одговорнисти окривљеног и тежину извршеног кривичног дела, те околности под којима је дошло до истог, овај суд налази, да у конкретном слујчају има услова за изрицање условне осуде, те да се сврха кривичних санкција може постићи и блажом кривичном санкцијом. Због наведеног овај суд је окривљеном уместо казне затвора, изрекао условну осуду у трајању од 3 године. Суд завршава своје заседање.

 

  1. СЦЕНА. КАРАНТИН – МЛАДИЋЕВ СТАН – ЈУТРО

 На сцени је један кревет, сто и две столице. С десне стране су врата од кухиње, а с леве од купатила. Младић седи на кревету и ћути.. Мајка седи на столици и плете. Мотри испод ока на младића. Отац повремено уђе на врата, погледа унутра и изађе. Младић устаје и креће према купатилу.)

МАЈКА: Куда ћеш?

МЛАДИЋ: Па у купатило.

(Улази отац.)

ОТАЦ: Лепо је што смо сви на окупу.

МЛАДИЋ: Као да нисмо на окупу читаву годину.

(Одлази до тоалета.)

ОТАЦ (више за себе говори):  Па добро, јесмо. То је лепо, зар не?

МАЈКА (говори с посебном интонацијом дајући оцу неке знаке.): Кренуо је у купатило?

ОТАЦ (говори не схвативши знак.): Нека, нека. Нека иде, и треба!

МАЈКА (тихо): Јеси ли склонио жилете из купатила?

ОТАЦ: Што? Ааа, да. Јесам, јесам.

МАЈКА: Добро. Ја сам  прозор  заковала даскама.

ОТАЦ: Шта си радила?!

 МАЈКА: Заковала прозор даскама…

ОТАЦ: Ти си, ти си полудела. Мислиће да живи у кавезу.

МАЈКА: Што причаш глупости, само будно мотримо да опет не направи лудост.

МЛАДИЋ (говори из тоалета): Ко је бре заковао ове даске на прозору? Ништа се не види у по бела дана.

ОТАЦ: Ја сам, сине. Сломио сам прозор, па док не купимо нови.

МАЈКА: Е ал’ си га смислио.

МЛАДИЋ (чује се из тоалета): Ви сте побудалили. Где је огледало?

МАЈКА: Какво огледало?

ОТАЦ: Е, огледало сам ја склонио.

МАЈКА: Ти си скроз пошашавио. Како купатило без огледала?

ОТАЦ: Штооо? Опасније је огледало него прозор.

МАЈКА: Да, за тебе. Огледало би пукло кад би те видело на шта личиш. Таман да имамо сви по седам година несреће.

ОТАЦ: А овако  док је читаво имамо по пет година.

МАЈКА: Сутра да си га вратио на своје место.

ОТАЦ: Добро, али и прозор ћу да вратим.

МАЈКА: Добро, врати и прозор.

(Дуга пауза. Тишина. Мајка и отац нервозно шетају по соби.)

МАЈКА: Нешто је дуго унутра?

ОТАЦ: Није. Нема ни десет минута.

МАЈКА: Шта? Има више, сигурно!

ОТАЦ: Па добро, можда му треба толико. Немој да паничиш.

МАЈКА: За шта му треба толико времена?

ОТАЦ: Можда се тушира, брије, откуд ја знам шта све може да ради?

МАЈКА: Прво, не чује се вода. Друго, како да се брије кад нема ни бријача, ни огледала.

ОТАЦ: Па на суво.

МАЈКА: Теби је забавно, видим ја.

ОТАЦ: Ма жено, пусти и њега, а вала и мене. Можда човек сере, па засео и чита књигу.

МАЈКА: Теби је све спрдња.

(Шуња се, ослушкује, долази и отац, слушају, ништа се не чује.)

ОТАЦ: Стварно се ништа не чује. Не смемо да паничимо!

МАЈКА: Бринем се. Види шта ради унутра.

(Отац гледа кроз кључаоницу.)

ОТАЦ: Не види се ништа, али нећемо паничити. Бићемо смирени и…

МАЈКА: Ма ко паничи? Ћути мало!

(Кратка пауза. Ништа се не чује.)

ОТАЦ: Ништа се не чује.

            (Кратка пауза.)

ОТАЦ (панично): Морамо да развалимо!

МАЈКА: Стани полако!  Да га прво зовнемо? Немој да паничиш безвезе!

ОТАЦ: Не паничим! Можда ће бити прекасно! Немамо више времена, улазим!

(Отац успаничено наваљује на врата. Младић у исто време отвара, отац силином упада у купатило. Чује се нека ломљава. Младић излази.)

МЛАДИЋ: Шта ради овај?

(Отац излази са сломљеном  WC-шољом.)

ОТАЦ: Хтео сам само да извадим шољу, треба да се мења, видиш како је пукла. Да смо сели на њу, могли смо се повредити.

МЛАДИЋ: Ако бисмо се сви заједно бацили на њу као ти, сигурно би пукла.

ОТАЦ: Није море, стварно је дотрајала, види како пуца.

(Баци шољу на под. Пошто шоља не пукне, отац почне да скаче по њој. Шоља не пуца, а отац паден преко ње. Мајчин смех прекида звоно.)

МАЈКА: Престани да скачеш по тој шољи, и иди отвори врата! Чекај! Носи прво ову шољу одавде!

(Младић у белом оделу улази ведрог осмеха.)

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Добар дан. Извињавам се, врата су била отворена.

МАЈКА: За кога ће бити отворена, ако неће за тебе? (Окреће се оцу. Тише.) Опет си заборавио врата да закључаш, а сто пута сам ти рекла да провериш.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: А шта вам је то?

ОТАЦ: А ово? То је шоља. Разлупао сам је пошто сам хтео да…

МАЈКА: Ма, петља се у оно што не зна: хтео је да је замени, па је полупао.

МЛАДИЋ: Реновирамо кућу, мењамо прозоре, огледала, шоље, ножеве, тањире, прибор. Маказе се добијају уз строгу присмотру, а жилети су прогнани из куће.

ОТАЦ: Шта причаш којешта, знаш ти њега, шали се. Све је то случајно, ето и те жилете никако да купим. Они су ти ионако непотребни у животу.

МЛАДИЋ: Непотребни? Како ти мислиш да се обријем?

ОТАЦ: Да се бријеш? Шта ћеш се бријати?  Не бријемо се ни ја ни твоја мајка, па шта нам фали? А зар ти није лепше код бербера чика Томе? Ево ићи ћемо и вечерас, ако ћеш да се бријеш.

МЛАДИЋ: Ви сте скроз полудели!

МАЈКА: Добро, бре. Пусти децу да причају, идемо ми у кухињу! ’Ајд’ полази! Прво баци ту шољу, али немој тако да је носиш. Стави је у неки џак.

ОТАЦ: Шта измишљаш и где да нађем сад џак?

(Одлазе са сцене свађајући се.)

МЛАДИЋ: Извини за ово. Постали су неподношљиви.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Ма у реду је. Нисам ништа приметио.

МЛАДИЋ (одсутно): Да, ниси ништа приметио. Нико ништа не примећује. Правимо се да не видимо, а гледамо!

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Не треба да то примаш к срцу. Родитељи су ти дивни, заиста!

МЛАДИЋ (раздражљиво): Да, заиста. Немој само и ти да се правиш да ништа не схваташ и не примећујеш. Пазе на сваки мој корак, као да ћу, чим останем сам, одмах себе задавити.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ (изненађено и прекорно): Шта се ти сад истресаш на мене! Људи се плаше јер те воле.

МЛАДИЋ: Шта хоћеш ти у ствари? Доста ми је психијатара за читав живот!

МЛАДИЋ У БЕЛОМ:  Ти си једно обично размажено дериште. Шта радиш? Мрачиш около и гураш све од себе.  Докле више тако? Докле мислиш да те чекају?

МЛАДИЋ: Чекају? Ја не тражим да ме неко чека за било шта. Ја не чекам више ништа!

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Бежиш!

МЛАДИЋ (виче): Крив сам, крив сам! Шта да радим? Да себе разапнем? Да ли то хоћете, или можда да се правим као да се ништа није десило, као да је све у реду? Да ли тако да живим!? (Смиреније.) Е па не могу, не могу!

МЛАДИЋ У БЕЛОМ (хоће да настави свађу, али се примири. Кратка пауза): Опрости ми грубе речи.

МЛАДИЋ (смиреније): Тешко ми је више да се снађем у овом свету. Постао сам сенка коју родитељи воде на бријање, па код психијатра, па у шетњу, па опет на бријање и тако у круг.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Знам тешко је. Али ти ништа не радиш да промениш такво стање. Изађи из тих гована. Покажи бар мало да си жив, да желиш да живиш.

МЛАДИЋ: А ако не желим? Како да се претварам? Не могу да заборавим да сам крив за смрт жене коју сам волео љубављу каква се може само сањати. Тражио сам је, чекао, надао се, и? Шта сам урадио? Ставио свој сан у кола и забио се у електричну бандеру! Па да. Вратио сам га свету снова.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Опет почињеш. То је био несрећан случај. Несреће се увек догађају!

МЛАДИЋ: Мења ли то нешто? Ја сам возио та кола.  Ја и нико други. Несрећан случај. Обично је то тако: тражимо срећу негде далеко и увек заборавимо да је потражимо ту око нас, а несрећу видимо увек негде другде. А око нас се крије право благо на које се ми обично посеремо.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Није баш тако.

МЛАДИЋ: Кад сам њу упознао све се променило. Све се сложило. Све је имало смисла. Кад је она нестала, срушио се свет. (Кратко ћутање.) Сада сам ништа! Постао сам дете које се дури јер му је нешто ускраћено. И знам да сам се овим замерио и Њему, чије име, не смем да изговорим, и њој, и свима и више нема повратка.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Ти не желиш повратак. Ти си дете које се отима док мајка хоће да га преведе преко улице. Но, сад је стварно доста, вртимо се у круг са стално исто причом. Шта сад?

МЛАДИЋ (уморно): Сад? Сад више ништа. Баш ништа. Немоћан сам.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: А да пробаш да не размишљаш ништа?

МЛАДИЋ: Нигде се више не осећам као жив човек? Постојаћемо овако сви док не полудимо, ако то већ нисмо, што ћу ти одмах показати.

(Младић обара столицу крај себе. У собу упадају родитељи гурајући се на врата.)

МАЈКА: Шта то пуче?

ОТАЦ: Да се ниси повредио?

МЛАДИЋ: Нисам, али сам баш то хтео! Хтео сам да паднем са столице да бих се некако повредио.

ОТАЦ: Ето види га какав ти је син! Размазила си га. Докле овако! Нисмо више паметни да знамо како са тобом. Шта још више да урадимо за тебе? Нисмо паметни, нисмо…

МАЈКА: Ћути! Не можеш тако с њим!

ОТАЦ: Шта не може?! У моје време…

МАЈКА: Доста бре више твог времена, десила му се несрећа…

ОТАЦ: Јесте! Десила се несрећа, и нама се десила несрећа, и свима се догађају несреће,  и треба ли сад и себе и нас и све редом да поубија…

(Настане тајац. Мајка, отац и младић у белом се уплашено погледају а затим  оборе главе. Младић  гледа негде у даљину.)

  1. СЦЕНА. СУРЕТ – ПАРК – НОЋ

 (Улична светиљка трепери. На клупи седи девојка. Долази младић трчећи полако обазирући  се за собом.)

ДЕВОЈКА: Извини, да немаш можда упаљач?

МЛАДИЋ (гледа је дуго и са чуђење, a затим одговори): Немам.

ДЕВОЈКА: Одлично. Имам ја. (Тражи упаљач по торби.) Ха, ево га! Питала сам те само да бих започела разговор. Хоћеш да седнеш? (Младић оклева) ’Ајд’  седи мало, прави ми друштво док чекам. (Младић несигурно седа поред ње, гледајући је непрестано.)

МЛАДИЋ: Већ дуго седиш овде?

ДЕВОЈКА: Има једно сат времена.

МЛАДИЋ: Можда је глупо питање али, шта чекаш толико дуго?

ДЕВОЈКА: Није глупо. Ја сам глупа. Чекам Годоа. Истог оног који никад не долази, само је овај ожењен, с двоје деце, пред разводом већ годинама. Ретко кад дође.

МЛАДИЋ: Зашто га чекаш толико дуго?

ДЕВОЈКА: Ех, што чекам? Не знам. У почетку сам чекала из љубави, затим из страсти, па из досаде, некад и због секса, а сада из навике. И тако док чекам увек се појави неки нови Годо. Он ми испуни неко време, ја се мало заварам да је то то, он оде, и ја опет чекам и тако у круг. Забављам се. Ето можда си баш ти мој нови Годо! Можда ћу сутра тебе да чекам!

МЛАДИЋ: Сумњам у то.

ДЕВОЈКА (мазно кокетирајући):  Зашто си тако сигуран, не свиђам ти се?

МЛАДИ: Искрено да ти кажем можда ми се и допадаш. Подсећаш ме на једну особу и…

ДЕВОјка: Не може то тако можда. Ја сам јединствена, нико као ја!

МЛАДИЋ: Видим да си и скромна.

ДЕВОЈКА (зачуђено):  Хоћеш да кажем да нисам?

МЛАДИЋ: Не, не, ја то онако.

ДЕВОЈКА: И допадам ти се? Онако?

МЛАДИЋ: Па… Допадаш ми се.

ДЕВОЈКА: Ето видиш, сада више не чекам никог.

МЛАДИЋ: Овде сам некад са њом играо шах.

ДЕВОЈКА: С ким?

МЛАДИЋ: А да не играш ти можда шах?

ДЕВОЈКА: Ја? Овај, наравно, како си само знао?! Ја сам кандидат за мајстора, баш сам сад одрала једног пензоса.

МЛАДИЋ: Стварно?! Не могу да верујем.

ДЕВОЈКА: Што? Је л толико тешко замислити жену да игра шах?

МЛАДИЋ: Она је играла шах.

ДЕВОЈКА: Која она?

МЛАДИЋ: Да ти није омиљена књига “Писмо глава”?

ДЕВОЈКА: Писмо, како не. Писмо од оног… Помози ми рећи.

МЛАДИЋ: Селенић.

ДЕВОЈКА: Да, Селенић. Како си само погодио. Мора да је то твоја омиљена књига, а?

МЛАДИЋ: Да, била је и њена!

ДЕВОЈКА: Ето видиш да смо рођени једно за друго.  Све се уклапа.

МЛАДИЋ (замишљено, и више за себе): Зар је могуће да се све опет дешава?

ДЕВОЈКА (ћути и посматра га пар тренутака): Е, извини. Немам појма да играм шах. Књигу нисам прочитала од седмог разреда, сем тог Годоа, у средњој школи, да бих поправила кеца. Мало сам се забављала с тобом. Извини. Не верујем у те приче о идеалној љубави, то има само на филму и у бајкама, а ја у њих не верујем. Сви ови моји су били створени за мене. Кад су требали да нешто створе ни један није дошао. Љутиш ли се?

МЛАДИЋ (благо се осмехну.):  Не љутим се. Свиђа ми се што си искрена.

ДЕВОЈКА: Супер! Да ли би хтео сада да ме пољубиш?

МЛАДИЋ: Како?

ДЕВОЈКА: Шта како, овако са устима. Шта се чудиш?

МЛАДИЋ: Не могу стварно. Како то тако одмах?

ДЕВОЈКА: Како одмах? Рекао си да ти се допадам!

МЛАДИЋ: Јесам али…

ДЕВОЈКА: Шта фали једном малом љубљењу? Ових Годоа нема, а ја не могу да издржим дуго да се не љубим. Волим да се љубим. Онда све заборавим и постанем један велики пољубац и… ’Ајде,  пољуби ме мало што си такав.

(Девојка се полако примиче, а младић одмиче.)

МЛАДИЋ: Не могу. Ја се не љубим тек тако ја…

ДЕВОЈКА: Па ни ја се не љубим тек тако. Љубим се фантастично. Људи мисле да је то: притиснеш једне усне на друге, извадиш језик, провртиш га и готово. Не иде то тако. ’Ајде пољуби ме, па да видиш, баш ћемо се лепо љубити.

МЛАДИЋ: Ми се и не знамо. Не знаш ништа о мени и…

ДЕВОЈКА: Како се не знамо? Знам која ти је омиљена књига, волиш шах, не љубиш се тек тако, шта више треба да знам? И онако ћеш можда да не дођеш кад те будем чекала. Боље је да мање знам.

МЛАДИЋ: Али ја не знам ништа о теби.

ДЕВОЈКА: О мени? То је просто. Углавном чекам. Кад не чекам онда нешто радим, понекад и нешто студирам и ето. ’Ај’ сад да се љубимо. Ја се упознам с човеком тек кад се љубим са њим.

(Младић се лагано приближава девојци. У том тренутку се чују гласови мајке и оца који га дозивају кроз парк)

МЛАДИЋ: Извини морам да кренем. Траже ме.

ДЕВОЈКА: Види њега?! Да ниси ти случајно нека Пепељуга, или си побегао из луднице, а?

МЛАДИЋ: Стварно сад морам да идем. Хоћеш ли доћи сутра?

ДЕВОЈКА: Вероватно хоћу. Чекаћу те ако хоћеш. Ако ти не дођеш, доћи ће неко други, али се потруди. Сладак си.

(Гласови се прибилижавају. Младић одлази. Појављују се мајка и отац који носи WC шољу.)

МАЈКА: Да нисте видели да је прошао један младић у црном?

ДЕВОЈКА: Мислите на Пепељугу?

ОТАЦ: Ма јок, Пепељугу, на нашег сина.

ДЕВОЈКА: А на вашег сина. Он је прошао овуда пре пола сата.

МАЈКА: Пре пола сата? Где ли је сад, изгубићемо га, како си могао да га  изгубиш, сто пута сам ти рекла да га пазиш, а ти…

ОТАЦ: Не паничи, наћи ћемо га, биће све добро. (Обраћа се девојци) Искористио је да побегне кад сам ушао у продавницу да питам пошто је ова WC-шоља, нећемо ваљда и сутра да идемо код комшије у тоалет.

МАЈКА: Увек ти имаш за све оправдање. (Обраћа се девојци.) Да  ли знате где је отишао?

ДЕВОЈКА: Само да размислим. (Показује у супротном правцу.) Отишао је у оном працу.

МАЈКА: Хвала лепо. Идемо.

(Појављује се младић из супротног угла.)

МЛАДИЋ: Хвала ти, видимо се сутра.

(Одлази са сцене трчећи.)

ДЕВОЈКА: Чудног ли света. Баш је сладак овај. Није баш тачан, али је сладак. (Појављују се опет отац и мајка.) Сада је отишао у оном смеру (Опет показујући у супротном.)

МАЈКА: Хвала, хвала.

(Задихани и уморни одлазе у правцу који је показала девојка..)

ДЕВОЈКА: Боље да и ја идем. Доста сам данас чекала.

(Устаје и одлази. Мрак.)

 

  1. СЦЕНА.ПСИХИЈАТРИЈСКА ОРДИНАЦИЈА – ПРЕДВЕЧЕ

(За столом седи замиљени Младић. После кратке паузе журно улази психијатар.)

ДОКТОР: Моје велико извињење што касним.

МЛАДИЋ: Ништа, имам све време овог света.

ДОКТОР: Како се осећамо данас?

МЛАДИЋ: Зашто ме то сваки пут питате?

ДОКТОР: Интересује ме.

МЛАДИЋ: Ма баш брига и тебе за мене и мене за тебе.

ДОКТОР: Није тако, мораћеш да промениш тај негативни став према људима и животу!

МЛАДИЋ: Ништа се више не мења, ни ја се више не мењам, нити се могу мењати. Зар се нешто може променити?

ДОКТОР: Не мењаш се јер не желиш, а не зато што је немогуће.

МЛАДИЋ: Дај докторе, маните ме више ваших психијатарских мудролија. Схватате ли да више не постојим ни у једном свету! Постао сам привид, само привид.

ДОКТОР: Ја стварно не могу више. Ти не желиш да помогнеш самом себи.

МЛАДИЋ: Мени не треба помоћ.

ДОКТОР: Зашто онда долазиш већ годину дана?

МЛАДИЋ: Знате да не бих ни долазио да ме овде не доводе под присмотром, и принудом.  Пазе на сваки мој корак. И кад тражим воде, дају ми најмању могућу чашу да ми случајно не падне на памет да се у њој удавим.

ДОКТОР: Мораш да их разумеш. Кажи ми искрено шта би урадио да те не пазе толико?

МЛАДИЋ: Обесио бих се о прву бандеру!

ДОКТОР: Ето видиш. Зато ти је потребно и лечење и брига.

МЛАДИЋ: Али од чега се ја то лечим? Од нежеље за животом? Зашто бих оставио своју жељу за непостојањем, ради ваших жеља за постојањем? Мука ми је од ових недељних разговора, у паклу су били комични, иронични, морбидни, али нису били досадни.

ДОКТОР: Мислиш на твоје ликове из кошмара?

МЛАДИЋ: Нису то кошмари. Ја сам био тамо, сад сам овде. И тамо је пакао и овде је пакао. Изгледа да ми је свеједно.

ДОКТОР: А кад већ спомињеш пакао, а Бог? Шта би ти он рекао на твоју жељу?

МЛАДИЋ: Њега докторе, не мешајте. И онако не верујете у њега. Нисам побегао од њега, већ од себе, и тражим се празним улицама, хватам се за ревере од капута, али ми остају празне руке. Питам се какве ли сам све вирусе покупио својим заморним постојањем. Више и не познајем себе. Надам се не надајући и тражим себе бесконачно негде у некој далекој полупаној прошлости.

ДОКТОР: Опет почињемо исту причу…

(Младић се не обазире наставља да се исповеда не примећујући више доктора, обраћајући се публици.)

МЛАДИЋ: Страх ме да што год узео у руке после пар тренутака не постане играчка коју ћу раскопати у сласт. Чему све ово? Питање које се јавља пре сваког делања комадају ме на парчиће које више не могу да склопим. И тако сам себе разделио по пољима, али нисам ништа посејао, ништа се из тога није родило сем плесни и буђи коју жваћем непрестано. Безвољан, малодушан, слаб. Усамљен!

ДОКТОР: Усамљен? Ти желиш да будеш усамљен.

МЛАДИЋ: Усамљеност може да воли више од било које жене. Љубоморна је и осветољубива, уплашена. Она ми је заменила све оно што више никад не могу да имам. А никад је реч која узима беспоштедно сваки инч нове жеље, новог живота. У њој је нестао један Ја, у њој је настао други Ја који никад неће бити оно што је био, и тако у недоглед, копиран у десетине Ја, више немам своје Ја. Празна сам сенка која хода тупим ноћним улицама под присмотром.

ДОКТОР: Добро, добро, полако…

МЛАДИЋ: Не могу више ни полако ни брзо. Не могу ништа више. Толико сам се изделио на делове да више не умем да делам. (Устаје и прилази прозору.) Желим да заборавим све што бих желео да заборавим. Па и оно што не бих. Време пролази, а ја старим. Старим у недоглед. За сваку годину добијам седам. У свим тим виртуелним годинама тражим смисао за само један једини дан. За исти онај дан што сам га некад нашао, а онда…(Кратка пауза.) Изгубио. Тражим исти смисао који данас празно одзвања у речи никад више. И немогуће је променити оно што је било, и оно што ће бити. Носим у себи и рај и пакао, љубав и мржњу за све које постоје. Можда бих желео само да се видим опет као некад, ако је то некад било икад.  (Доктор ћути, тешко му је да проговори, а затим проговори скоро молећиво.)

ДОКТОР: То је могуће, младићу мој. Свет има још увек лепоте и за тебе.

МЛАДИЋ: Има. Да ли је за мене? Ето, синоћ сам упознао једну лепу девојку. За трен ми се учинило да бих можда опет могао да живим, да волим, али ипак ми нешто говори да бежим, далеко, далеко, негде где неће бити ни један човек, ни једна реч, ни један звук.

ДОКТОР (заинтересовано): Девојку? Одлично. Хоћеш ли се видети опет са њом?

МЛАДИЋ: Требало је вечерас, али вероватно нећу. (Осветљава се десни угао сцене. Видимо два различита осветљена простора. У десном углу је клупа у парку. Девојка седи на клупи и пуши цигарету. Повремено погледа на сат, а у левом остаје иста сцена са Младићем и Доктором.)

МЛАДИЋ (наставља): Не могу ништа да започнем, а да ме пре тога не ухвати жеља да све то напустим. Можда бих од свега највише желео да нестанем, да се расејем облацима, да постојим, несвестан постојања. За мене не постоји више ни један свет. И девојка је само привид, илузија да се нешто може опет доживети. Зашто се заваравати када је то немогуће и за мене и за њу?

ДОКТОР (безнадежно): Не могу више. Не могу. Постао си не само мој пораз већ и мој отров. Мени ће ускоро требати психијатар. Ја ћу полудети, а ти ћеш остати увек исти. Како живети са твојом главом, твојим мислима? То је немогуће! Не могу више. Ја не могу.

МЛАДИЋ: А свет без мојих мисли је предиван?!

ДОКТОР: Не, не, не могу, не могу…

МЛАДИЋ: У реду је докторе, све је у реду. Нећу вас више узнемиравати, више се нећемо срести.

(Младић пође да изађе са сцене. Пре него што изађе, обрати се доктору.)

МЛАДИЋ: Видим, докторе. Видим сву лепоту и ужас живота, сву бол и радост.  Живот је прелеп.  Заборавите на мене и радујте се животу кад изађем из ове канцеларије. Ја желим да нестанем из њега само зато што се више ни у једном његовом делићу не осећам као жив човек.         (Младић излази полако, а доктор остаје сам и замишљен док полако настане мрак у левом углу сцене. На сцени остаје само девојка која и даље седи. У једном тренутку устане, али се предомисли и опет седне. Кратка пауза. Тишина. Чују се кораци. Долази плав дечак.)

ДЕЧАК: Послао ме да вам кажем да он неће доћи.

ДЕВОЈКА: Ко неће доћи?

ДЕЧАК: Мој комшија. Послао ме да вас потражим у парку и рекао ми да вам кажем да не може да дође.

ДЕВОЈКА: А тај комшија. А знаш ли кад ће да дође?

ДЕЧАК: Не знам можда сутра, а можда никад.

(Дечак одлази са сцене.)

ДЕВОЈКА: Овај је стварно прави Годо. Не могу опет бесконачно да га чекам. А штета, баш је био сладак овај Годо, но с њим никад нисам имала среће. (Обраћа се пролазнику.) Извините да немате упаљач? (Спушта се завеса.)

  1. СЦЕНА. ПОЗОРИШТЕ У ПАКЛУ – НОЋ

 (Док се дижу црвене завеса чује се “Satisfaction”. У левом углу сцене су осветљени ђаво и бенд. Ђаво игра и пева као Mick Jagger. Појављује се младић са конопцем око врата. Ђаво за тренутак  престане, погледа га презриво и наставља да игра и пева. Музика се затим утишава. Ђаво се уморно сруши на столицу која је на средини сцене.)

 

ЂАВО: Е кењац један! Па ти ни да се убијеш ко човек не умеш! А кад убијаш из нехата, у центар погађаш. Ти си бре професионалац. Ти убијаш из нехата, ови те ослобађају, а ја вас све после сакупим. Милина. Стварно сам бре много паметан. (Аплауз). Ред би био да и ја нешто зарадим. А кад смо код зараде, видиш ли ти шта се горе ради. Сви трче за процентом. Читава индустрија у моје име, а мене нико ништа да пита. А где је мој проценат! Мени процената никад доста. Секте у моје име, музику посвећују мени, а још ме глуме и у филмовима. Е кад смо код филмова да ти нешто покажем. (Тражи нешто по џеповима и вади две слике) Ево. Окрени се бре. (Младић се замишљено окреће и посматра га.) Знаш ли ко је ово, а? Ово је Боби де Ниро. А овај други је? То је Ал Паћино. Стари добри Ал. Шта кажеш? Видиш ли ти ко мене глуми. Глумио је и онај Николсон, ал’ он ми је много ружан. Изгледа као да је сам ђаво. (Ставља слике поред главе.) Личимо ли? Добро су ме одглумили. Задовољан сам. А Њега? Њега нити ко зна нити ко глуми. У ствари, грешим. Глуми. Глуми она Аланис Морисет замисли! Правите спрдњу. О Боже, Боже. Јесте ли ви нормални? Стварно сте бре људи, будале. Њега тражите, а мене величате. И? Где је у свему томе мој део? Ха? Е људи, људи. Све ћу да вас поједем за једно поподне. А ти? Шта си дошао опет? Срце си ми сломио прошли пут, из уста си ми побегао. (Вади марамицу и брише кобајаги сузе.) Сад сам те преболео. Не требаш ми! Шта ме гледаш? Шта ће мени нека цмиздрава лутка. Нећеш горе, нећеш доле, па? Где би ти?

МЛАДИЋ:  Али ја хоћу доле. У пакао. Ето могао бих да ти свирам бас.

ЂАВО: Јак си ми ти басиста. Не примамо ми овде секаперсе, осим тога, овде имам тисућу басиста, гитариста, бубњара, могу да правим Woodstock до краја света? Шта мислиш, то је тако: учиниш, па онда патиш, па се искупиш. Ваљда и у томе има неки ред, а ти си свугде без реда. Нећу да ми квариш слику пакла, не желим да те видим никад више. Ено ти брата Петра, можда те он пусти, мени си потпуно неупотребљив и незанимљив.

(Окреће се бенду и настављају да свирају. Виче на њих)

ЂАВО: Не ваља! Поново! Није ти наштимована та гитара, а ти? (Обраћа се бубњару.) Није ти то канта већ бубњеви, удри то.

(Ђаво и бенд одлазе уз песму Satisfaction. Црвена светлост отаје у левом углу сцене, док десни угао постаје полако плаве боје. У десном углу стоји Петар у белом плашту са седом брадом и дугачким штапом. Младић му прилази. Ништа не разговарају. Петар у једном тренутаку заврти више пута лагано главом и одлази. Младић остаје сам на сцени између црвене и плаве светлости. Чује се тихо “ Stairway to heaven”. Појављујују се обриси женског лика који прате Младића док се креће између светлости. Младић се нагло окрене, женски лик нестаје. Завеса се спушта док Младић гласно плаче. Аплауз. Спушта се завеса).                                                           

 

  1. СЦЕНА. БУЂЕЊЕ – СТАН – ЈУТРО

 (Младићев стан. Младић се буди на кревету узнемирен. Окреће се око себе. Узима чашу воде са стола и пије. Једно време седи замишљен. Изненада енергично устаје и виче.)

МЛАДИЋ: Мајкаааа!

(Мајка утрчава у собу.)

МАЈКА: Шта се десило? Јеси ли добро?

МЛАДИЋ: Гладан сам као да нисам јео годинама!

МАЈКА: Ниси далеко од истине.

МЛАДИЋ: Хоћу да ми спремиш моје омиљено јело.

МАЈКА: Је л’ оно с плавим патлиџаном?

МЛАДИЋ: То!

(Младић одлази до купатила, улази отац.)

ОТАЦ: Шта се дешава, што је викао?

МАЈКА: Хоће да једе. Гладан је.

ОТАЦ: А то. Што се онда дере? Помислиће комшије да му не дамо и да једе да се не би отровао.

МАЈКА: Ти не схваташ?

ОТАЦ: Шта ја то опет не схватам? Вечито сам ја најглупљи сам, најтрапавији и тако даље.

МАЈКА (смирено и топло): Нећу да се свађам, само сам хтела да кажем да се нешто догађа. Годину дана није ништа пожелео.

ОТАЦ: Па морао је и огладнети после годину дана, ред би био.

МАЈКА: Опет ти са твојим тупавим хумором.

МЛАДИЋ (говори из купатила): Тата, када ћеш више пустити светло у ово купатило, сав сам у масницама од ове веш- машине.

ОТАЦ: Да ли си га чула?

МАЈКА: Шта?

ОТАЦ: Рекао је тата.

МАЈКА: Па шта. Ваљда си му отац.

ОТАЦ: Ма не будали. Није ми звао тата од основне школе. Последње године није ме никако звао. (Гласније.) Ево одмах ћу сине, само да донесем алат.

(Отац одлази по алат.)

МАЈКА (моли се):  Драги Боже, само нек буде добро.

(Отац се враћа са чекићем и одлази у купатило. Младић излази очешљан и сређен. После краћег времена, чује се ломљава стакла из купатила и псовање. Отац излази са сломљеним прозором и даскама. Чује се звоно.)

МАЈКА: Шта си се забленуо иди отвори врата? Чекај! Остави тај прозор! Куда си кренуо са њим?

(Појављује се девојка из парка. Гледају се зачуђено сви.)

ДЕВОЈКА (посматра младића с враголастим осмехом на лицу): Ја се извињавам, чула сам  ломљаву па нисам чекала да неко отвори.

МАЈКА: Само ви уђите, ми не закључавамо. У нашој кући су врата за сваког отворена. (Обраћа се тихо оцу. ) Соме један, опет ниси закључао врата.

ОТАЦ: Извињавамо се због оваквог дочека. Решио сам да откујем прозор који је био закован даскама и да поставим леп стаклен прозор. То је остало од старих станара, а ја никако да стигнем да поправим па сам решио то да узмем сада и да…

МАЈКА: Ма ућути забога, удави девојку, а није ни ушла. Баш је интересује, твој прозор.

ДЕВОЈКА (незаинтересовано): Интересује ме, интересује.

ОТАЦ: Ето видиш да је интересује. Волим да све сам поправљам, а ко поправља тај и погреши.

МАЈКА: Ја тебе нисам никад видела да ниси погрешио. Ето јуче је кренуо да замени WC-шољу, али је и њу разбио па је морао опет куповати нову. И ко зна докле био он тако куповао да није дошао комшија и заменио је. Досадило човеку да му идемо у WC, па се смиловао.

ОТАЦ: Ма не слушај ти њу. Жене све изврну по свом. Ето она никад не би разумела да је овај прозор намерно сломљен. Боља је вентилација. Лети.

МЛАДИЋ (са осмехом): Овде ти је боље да не слушаш никог. Ми смо сви луди. Стално нешто мењамо, реновирамо шоље, закивамо прозоре, уводимо бољу вентилацију.

МАЈКА: Није баш тако. Нисмо ми тамо неки горштаци.

ДЕВОЈКА (обраћа се младићу са смешком): Ја се извињавам, да нисте ви можда негде изгубили ципелу?

МЛАДИЋ (смешкајући се): Врло је могуће.

ДЕВОЈКА: Морате прво да је пробате да се уверим да је заиста ваша.

МЛАДИЋ: Дозволите. (Проба женску ципелу, мучи се покушавајући да угура ногу у малу ципелу. Некако успе, до пола.) Ммммм. Као саливена је. Просто магија. Створена је за мене. Мора да је моја. А где сте ја нашли?

ДЕВОЈКА: Заборавили  сте синоћ на балу у парку. Журно сте отрчали пре поноћи.

МЛАДИЋ: Ах, да! Журио сам да нестанем пре него што престане магија која је трајала док сам био поред вас.

(Мајка и отац се гледају не схватајући ништа, час једно час друго.)

МАЈКА: Ајмо да бацимо то стакло да се неко не исече на њега. Нек се деце испричају, и онако их ништа не разумемо.

(Мајка и отац одлазе.)

ДЕВОЈКА: Шта си ти умислио? Да си прави Годо?

МЛАДИЋ (збуњено): Ма нисам, него…

ДЕВОЈКА: Наравно да ниси. Не можеш тако да нестанеш! Још без пољупца.

МЛАДИЋ: Како си ме нашла?

ДЕВОЈКА: Помоћу ципеле. Ишла сам од стана до стана. Тражила сам што мањи број, да те више боли. А и онај дечак ког си послао, продао те је за један сладолед. Него да пређемо ми на ствар. Дугујеш ми нешто.

(Почиње да се примиче. Младић се склања иза стола, премештајући се са једног краја на други. Почињу да се јуре око стола. Девојка у једном трену викне.)

ДЕВОЈКА: Стани!

МЛАДИЋ (зачуђено):  Шта је било?

ДЕВОЈКА : Не померај се! Живот ти је у опасности! Опасна црна удовица ти стоји над главом.

МЛАДИЋ: Стварно? Па то је дивно. Баш сам се питао где је нестала.

ДЕВОЈКА (приближава се):  Не мрдај! Избавићу те само буди миран. Тако, полако… Полако… Само лагано… (Док му то говори полако му се приближава. Руком му прелази преко косе, прилази уснама и таман да га пољуби, кроз врата упадну отац и мајка.)

ОТАЦ: Извињавам се, хтео сам да поправим ова врата. Слабо се отварају још од старих станара. Ево баш сада су се закључала, и ја сам мало више потегао и ми смо пропали кроз њих.

МАЈКА: Ти си стварно рођен да се дружиш са ретердиранима. Како се само сетиш  најглупљих ствари за изговор?

ОТАЦ: Моја драга, никад нећеш схватити да је то уметност.

ДЕВОЈКА (вуче младића за руку): Ја се извињавам, али морам да видим тај ваш сломљен прозор. (Младићу.) Хајде покажи ми.

(Девојка одвлачи младића у купатило. Одлазе са сцене. После краће паузе мајка проговара.)

МАЈКА: Шта раде унутра?

ОТАЦ: Па гледају полупан прозор.

МАЈКА: Е јеси магарац. Јеси видео да га је просто увукла тамо, а кад смо упали били су у згрљају.

ОТАЦ: Па?

МАЈКА: Они се љубе тамо сигурно.

ОТАЦ: Шта фали? Требало је да поправим тај прозор. Како да се љубе у мраку?

МАЈКА: А ти моје усне не можеш да нађеш у мраку?

ОТАЦ: Оно јес’. ’Ајмо сад, пусти децу да се љубе!

МАЈКА: Стани! Не верујем у срећне преокрете, то има само у јужноамеричким серијама. Слути ми на зло!

ОТАЦ: Е баксузе један! Ћути море! И није изненада, прошло је годину дана?

МАЈКА: Страх ме је. Годину дана је равнодушан, сад се одједном изменио.

ОТАЦ: Можда се променио раније а није нам рекао.

МАЈКА: Неће ваљда да виче како се мења!?

ОТАЦ: Е, знаш шта? Пусти ме више твојих нагађања. Одох да купим онај прозор.

МАЈКА (заједљиво): Сврати и до комшије. Нек човек дође да га намести, пошто ћеш га ти разбити, или боље купи одмах два.

ОТАЦ: Ма немој.

(Младић и девојка се враћају на сцену)

ДЕВОЈКА: Мислим да вам треба и огледало унутра.

МЛАДИЋ: А да, огледало. Нисмо могли нигде да нађемо пластично, остала су опасна.

ОТАЦ: Овај мој син прави је лакрдијаш. Огледало сам позајмио комшији…

МАЈКА: Да би могао да иде у Wc код њега. Фер размена.

ОТАЦ: Ма узео га да измерим пошто му, баш, димензије мог огледала одговарају.

МАЈКА: Ти стварно никад нећеш научити да лажеш или бар да не лажеш.

ДЕВОЈКА: Идем ја сад. Драго ми је што сам вас упознала. Син вам се много лепо љуби. До виђења.

МЛАДИЋ: Идем да је испратим.

(Одлазе са сцене. Мајка их згранута прати погледом.)

МАЈКА:  Иди за њима полако.

ОТАЦ: Нећу! Видиш да му је боље.

МАЈКА: А јеси ли чуо ти њу, молим те? Много је она мени слободна, само да није нека опајдара!

ОТАЦ (једва дочекавши): Теби би свака била опајдара. Није то као у твоје време кад сам до тебе морао да дођем преко маме, тате, бабе, деде, а вала и стрине. Па и кад сам дошао поломио сам се жив да бих добио један обичан пољубац. А груди? Да их видим морао сам да те женим.

МАЈКА (згранута):  Шта? Оженио си ме само због мојих груди?

ОТАЦ: Па искрено да ти кажем… (Па застане. Она га гледа бесно.) Шалим се еј. (Гледа некако занесено у  даљину.) Кад сам те видео на оној игранци срце ми је зиграло.

МАЈКА: Толико ти је заиграло да си срушио клупу. После си причао да си хтео да је поправиш јер се много клатила.

ОТАЦ: Шта измишљаш није било тако.

МАЈКА (прилази оцу смешкајући се): Ко бре измишља, умрла сам од смеха, одмах сам те заволела тако трапавог.

ОТАЦ: Ја трапав? Молим те, то није истина.

МАЈКА: Па добро, мало си трапав.

ОТАЦ (прети јој прстом): Показаћу ја теби ко је трапав, знаш!

МАЈКА: Добро, добро нећемо се свађати сад. Даће Бог, те ће ваљда све бити у реду. (Одлазе.)

 

  1. СЦЕНА. СВАЂА – ПАРК – ДАН

 (После два месеца. Младић и девојка седе на  истој клупи на којој су се упознали.)

ДЕВОЈКА (стидљиво): Хтела бих нешто да ти кажем. Није у мом фазону и не памтим кад сам то рекла. Прошла су два месеца и ја сам и даље, овај… за…морам да ти кажем да те волим. Ето, то је.

(Девојка се постидела и гледа младића испод ока како ће да реагује.)

МЛАДИЋ: Мораш, или желиш?

ДЕВОЈКА: Зар није јасно?

МЛАДИЋ: Ништа није јасно док се не каже.

ДЕВОЈКА: Наравно да желим, будало!

МЛАДИЋ (шаљиво): Драго ми је због тебе.

ДЕВОЈКА (као дете, се окреће од њега): Е баш си свиња.

МЛАДИЋ (грли је): Еј, не љути се. Знаш да се шалим. Ти си мени вратила живот.

ДЕВОЈКА (шаљиво): А је л’? Е сад је баш мени драго због тебе. Претргао си се од изјава љубави.

МЛАДИЋ: И мени је драго због мене.

ДЕВОЈКА: Немогућ си. (Скочи не њега, падну са клупе и почну да се ваљају. После неколико тренутака, девојка се укипи и заћути.)

МЛАДИЋ: Шта је сад опет?

ДЕВОЈКА: Плашим се!

МЛАДИЋ: Чега се плашиш?

ДЕВОЈКА: Бојим се да је све ово нестварно и да ће једно од нас нестати. Вратио си ми илузију да снови постоје, плашим се буђења.

МЛАДИЋ: Не плаши се, лепота је нестварна, то не значи да није постојана.

ДЕВОЈКА: Бојим се да не изгубим све. Нешто сам пронашла и не желим да враћам.

МЛАДИЋ: Ко ти тражи нешто назад, лудице једна. Погледај нас! Зар смо ми илузија?

ДЕВОЈКА: Нисмо још али све је могуће.

МЛАДИЋ (изгубивши стрпљење): Шта се ти  секираш? Увек можеш на клупи да сачекаш неког новог.

ДЕВОЈКА (пркосно): Баш си ме одлично подсетио! Могла сам упознати неког још вечерас. Да се припремим за сваки случај. Што је сигурно, сигурно.

МЛАДИЋ: Наравно. То ти и кажем.

ДЕВОЈКА: Па да! (Устаје и у мраку пита неког пролазника.) Ја се извињавам имате ли упаљач!

(Младић гледа за њом, после неког времена устаје, стресе се и крене да оде. Девојка трчи и грли га.)

МЛАДИЋ: О што си досадна, сломоћеш ми кичму.

ДЕВОЈКА: А био си мало љубоморан а?

МЛАДИЋ: Ма јок, правио сам се.

ДЕВОЈКА: Добро, ако је тако ја могу опет да одем да запалим цигару.

МЛАДИЋ: Не можеш! У ствари, иди баш ме брига.

ДЕВОЈКА: Брига те?

МЛАДИЋ: Брига ме.

ДЕВОЈКА: Па да идем?

МЛАДИЋ: Иди.

ДЕВОЈКА: Стварно да идем?

МЛАДИЋ: Иди!

ДЕВОЈКА (љутито): Да идем? Наравно. Што би ти био љубоморан кад је твоја највећа љубав на сигурном, а ми мање вољени мораћемо сами да се снађемо.

МЛАДИЋ (гневно се окрене али савлађује бес): Шта си то рекла?

ДЕВОЈКА (смиреније али и даље љугито): Знаш ти добро шта сам рекла!

МЛАДИЋ: У ствари баш ме брига шта си рекла!

 ДЕВОЈКА: Па да! Шта има тебе уопште да буде брига? Ти си решио да овде проведеш кратко време. А док чекаш можеш мало и да јебеш, да ти прођу брже дани. Кад дође крај, који једва чекаш, онда ћеш лепо својој драгој која те горе стрпљиво чека. И волеће те се вечно… (Младић јој прилази бесно и пође да је удари. Она га погледа прво уплашено, а затим почне да се хистерично смеје.) Види њега! Живнуо мали! Удри! ’Ајде! Шта чекаш? Дај макар и бес нек се изручи из тебе. Удари да бар знам на којој си страни! (Младић је пушта и окреће се на другу страну.)

МЛАДИЋ (смирено): Шта ти би одједном? Пре минут си изјављивала љубав, а сад помахнитала. Зашто ти све ово треба? Зашто је разговор са свим женама као ход по литици, час си у провалији, час на сигурном?

ДЕВОЈКА: Ја сам у провалији, а ти си на сигурном у свом свету! Треба ми нешто што свакој жени треба! Сигурност! Ја не могу да проведем остатак живота у нечијој сенци. У почетку сам мислила да ће бити лакше, али што сам те више волела било је све горе. Жао ми је што се све то десило. Жао ми је и девојке, али нико не воли да буде други. Нисам навикла да будем љубоморна на неког ко више није жив. У исто време се стидим и лудим, а ти ни мало не помажеш. Не знам шта има у твојој глави. Понекад не знам где одлуташ, а ја бих хтела да си увек ту, са мном. Знам да је немогуће и не треба заборавити, али не треба да заборављаш и нас. Живе! Ми још увек постојимо, и смета ми и све те више волим, али се ломим, ломим се.

МЛАДИЋ: Знала си да ће бити тешко.

ДЕВОЈКА: И тиме си све решио? Ти си рекао па се сад сама јеби. (Прилази му и дрма га.) Не може тако, не може. Није фер. Не можеш да будеш између, не можеш. Или си тамо са њом, или овде са нама.

МЛАДИЋ (гура је од себе): Шта хоћеш уопште? Ево овде сам гледај ме!

ДЕВОЈКА: Ниси овде, знам да ниси! Тамо си отишао, а нама си оставио само празну љуштуру.

МЛАДИЋ: Зашто мало не сачекаш.                        

ДЕВОЈКА: Колико треба да чекам? Годину?! Две?! Можда и три?! Није проблем само ти реци!

МЛАДИЋ: Зашто си таква?

ДЕВОЈКА: Немам више времена! Како не разумеш? Истрошило се на непотребна чекања и лутања!                             

МЛАДИЋ: И на крају имамо опет серију, драму, мелодраму, мало љубави, мало хистерије и ето га тај дивни живот. И сада ћеш да нестанеш, по старом добром обичају. Кад год нешто не ваља, а ти ташницу и хоп.

ДЕВОЈКА: Па видиш, могу и да одем.

МЛАДИЋ (иронично): Па иди, шта чекаш. Немој да ти побегне време!

ДЕВОЈКА: Кад си већ навалио, одох! Ако се случајно излечиш, јави се.

МЛАДИЋ: Можда нећеш имати времена?

ДЕВОЈКА: Наћи ћу за једно пиће. Неће бити проблем.

МЛАДИЋ: Толико о великој срећи и илузији. Празне речи. Увек само празне речи.

ДЕВОЈКА: Баш тако. Празне речи.

(Девојка одлази са сцене. Младић остаје замишљен.)

 

  1. СЦЕНА. ПРИМИРЈЕ – МЛАДИЋЕВ СТАН – ДАН

 (Мајка седи на столици и плете. Улази отац с француским кључем.

ОТАЦ: Зову нас комшије на кафу!

МАЈКА: Иди ти, само остави ту скаламерију.

ОТАЦ: Ајде болан, Мица те данима зове а ти не мрдаш из стана!

МАЈКА: Зар си ти толико глуп, видиш ли шта се дешава?

ОТАЦ: Шта?

МАЈКА: Опет се вратио у оно своје стање, ћути данима и не излази из собе.

ОТАЦ: А је л, ја мислио он са оном његовом.

МАЈКА: Изгледа да су се посвађали.

ОТАЦ: Није то ништа, ја се свађам с тобом читав живот. И, шта ми фали?

МАЈКА: Теби није проблем кад си без мозга!

ОТАЦ (вади јој из руке плетиво, и тера је да устане): Добро, а сад остави то, и идемо мало на чашицу разговора.

МАЈКА: Ма остави то, сву ћеш ме упрљати.

ОТАЦ: Треба ми, после идем с комшом да поправимо цев у згради.

МАЈКА: Потопиће те читаву улицу.

(Родитељи полако излазе мрмљајући. Младић излази и прилази телефону, а затим одлази од њега. Шета по соби. Тако неколико пута. Затим седне на кревет. Кратка пауза. Крене затим сигурно. Узима слушалицу у руке и окреће број, али супшта слушалицу пре него што се успостави веза. Устаје и поново хода по соби. Застане испред  напуклог огледала у углу собе. Узима га у руке и огледа се у напуклинама.)

МЛАДИЋ: Шта је то? Шта се то десило са мном? Изгледао сам срећан. Желим ли то? Треба да желим. Тако се можда извучем из овог бесмисла. Да ли је грех да после свега будем срећан?(Кратка пауза.) Шта живот очекује од мене? Има ли смисла да волим после свега? То боли! Боли што човек не може да остане веран својој прошлости, а ја бих хтео да сам заувек у њој. Не могу! (Кратка пауза.) Не могу. Опет волим, чак смем да кажем да опет волим и да живим. Не верујем да је то случајно, то не може бити случајно! Зар не?

(Телефон зазвони. Младић прескаче и обара столицу да би што пре стигао до телефона.)

МЛАДИЋ: Хало. А ти си… Ма не, обрадовао сам се него сам нешто уморан… Аха, па ти си ту. Када си се вратио?… И шта има у Француској… Важи, видимо се! Ту сам.

(Спушта слушалицу. Осветљава се други крај сцене где седи девојка у фотељи поред телефона. Она је наизглед смиренија. Чита расејано књигу, али често баци поглед на телефон. Неколико тренутака у тишини седе обоје замишљени. Затим у исто време узимају телефон у руке и окрећу број. Пошто је заузето, љутито бацају телефон на земљу. Младић излази. Девојка склопи књигу. ЗВУК ЊЕНОГ ГЛАСА. )

ДЕВОЈКА: Морам прекинути лоше мисли. Сувише сам свесна да бих била тужна. Била сам тако усамљена. Читаву вечност сам чекала да ми неко каже лепу реч, да ми неко каже: „Толико те волим данас!“ Сада сам опет страшно усамљена. Све је тако празно, празно и страшно. Ко сам? Више и не знам. Не смем плакати. То је сад тако. Догађа се… Не иде све како желимо. Шта да радим? (Кратка пауза.)  Кад би бар хтео позвати! (Кратка пауза.)  Увек дође на исто. Можда да почнем да радим нешто? Мучи ме носталгија… Чежња… Жеља. Зашто стално налазим лудаке. Кад би бар хтео позвати још једном!

(Устаје и излази. Младић се журно враћа узима телефон и позива девојку. Телефон код девојке дуго звони. Она утрчава на сцену и панично тражи по поду бачени телефон.)

ДЕВОЈКА: Хало!

МЛАДИЋ: Здраво. Ја сам.

ДЕВОЈКА: Здраво.

МЛАДИЋ: Волео бих да разговарамо. Да се не свађамо.

ДЕВОЈКА: Нећу мајке ми. Нисам смела бити онако груба. Ипак сам претерала.

МЛАДИЋ: Тешко ми је. И сад не знам. Не знам како. Не могу да будем паметан.

ДЕВОЈКА: Извини, али и мени је стварно тешко да се снађем.

МЛАДИЋ: Волео да будемо заједно.                          

ДЕВОЈКА: И ја бих волела. Све што тражим од тебе је да будеш мало више овде, на земљи. (Кратка пауза.) Недостајеш ми. (Кратко ћутање. А затим тихо и стидљиво проговара.) Хоћеш ли да дођеш?

МЛАДИЋ: Хоћу. Доћи ћу одмах.

(Младић облачи брзо јакну и истрчава са сцене.. Девојка баца књигу и узима огледало. Мрак)

 

  1. СЦЕНА. СТАН – КАСНО ПОПОДНЕ

 (Тишина. Мајка седи на столици и плете. Улази младић у белом оделу.)

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Добро вече! Како сте?

МАЈКА (устаје и поздравља се): О добро вече. Нисмо те дуго видели.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Нисам дуго ни био овде. Мало сам путовао.

МАЈКА: Е то је лепо.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: А где ми је пријатељ? Нисам га видео не памтим. Рекао сам му да долазим.

МАЈКА: А он је са оном његовом.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Којом његовом?

МАЈКА: А ти не знаш? Другар ти се заљубио.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Стварно! То су лепе вести. Ипак ми делујете као да нешто није у реду.

МАЈКА: У реду је. У ствари не знам, синко. Плаши ме изненадна промена. Велика несрећа, па велика срећа, па после тога мора доћи нешто наопако.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Немојте да слутите. Он се својим периодом пакла  претплатио на срећу наредних неколико година.

МАЈКА: А не знамо ми то сине никад. Нису горе рачунице ко и овде. Мајка је мајка, она увек брине и слути најгоре.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Ма биће све у реду.

МАЈКА: Не знам зашто га нема. Рекао је да ће се вратити до вечере. Ево чујем га. Изгледа да долази.

(Чује се смех. Улази младић и девојка. Прилази и грли се срдачно са пријатељем.)

МЛАДИЋ: Ово је мој пријатељ из детињства, а ово је моја девојка.

ДЕВОЈКА: Драго ми је да сам вас упознала толико је пуно причао о вама.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Стварно?

ДЕВОЈКА: Лажем, то се тако каже. Није вас ни споменуо.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Ма у реду је, познајем га. Зачудио бих се да ме је споменуо.

МЛАДИЋ: Извини, сву ми је памет попила. Све сам заборавио.

МАЈКА (упада у разговор):  То је тачно, и нас си заборавио.

ДЕВОЈКА: Ја се извињавам, и не поздравих се са вама.

(Девојка прилази мајци и поздравља се. )

МАЈКА: Па ни он се не поздравља, али разумем вас. Млади – младима. Идем ја сад а ви се испричајте.

            (Улази отац са огледалом)

ОТАЦ: Добар дан! Поздрављам вас све, само да склоним ово огледало. Пукло ми је док сам га стављао.  

МАЈКА: Лепо сам му рекла да зове комшију.

ОТАЦ: Ти си увек била најпаметнија.

(Отац узима огледало и са мајком  излази са сцене.)

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Много ми је драго што те видим. После нашег последњег разговора нисам знао шта да мислим. Сад просто сијаш. Не могу да те препознам и драго ми је због тога. (Обраћа се девојци.) Претпостављам да је то Вашом заслугом.

ДЕВОЈКА: Јесте. Све је то наша заслуга. Извукла сам га из мртвих. Види га сад. Дала сам му нов живот, сад ћу и да га узмем.  (Девојка приђе и загрли младића као да ће да га удави.)

МЛАДИЋ (шаљиво): Види каква је. Овако по цео дан, нарушиће ми здравље

ДЕВОЈКА: Ниси га ни имао кад сам те упознала. Био си блед као утвара. Чим сам пришла одмах си се заруменео. Крв ти је прорадила на мене.

МЛАДИЋ: А ти си на оној клупи баш била пуна живота.

ДЕВОЈКА: Бар сам изгледала жива.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Добро, није у реду да се сад свађате.

ДЕВОЈКА: Ми се ово свађамо из љубави. После се и миримо из љубави. Тако нам је занимљивије.

МЛАДИЋ: Мени није.

ДЕВОЈКА: Кад ти не би био против, не би био ти.

МЛАДИЋ: Шта ћу кад сам такав.

ДЕВОЈКА: Ја вас сада поздрављам и остављам. Идем да резервишем карте. (Прилази младићу и пољуби га, а затим се обрати младићу у белом и пружа му руку.) Било ми је задовољство.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Не, мени је било задовољство.

(Девојка излази.)

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Карте?

МЛАДИЋ: Ма, да. Идемо у Лисабон.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: У Лисабон!

МЛАДИЋ: Одлучили смо да побегнемо мало одавде. Овде је много туге и много сећања.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Немам речи, много си се променио.

МЛАДИЋ: Знам. То је тако код људи. Кад се не мењаш онда захтевају, а кад се промениш онда се питају како то тако изненада.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Да, тако је то.

МЛАДИЋ: Морао сам да се променим и покренем иначе бих сам свој језик прогутао и удавио се.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Не разумем.

МЛАДИЋ: Пробудио сам се једно јутро уплашен да ће моје стање трајати вечно. Одзвањала ми је реченица:“Млаке ћу избљувати!” Морао сам да тражим излаз или бих вечито остао између. Наравно, све је било лакше кад сам њу срео, и тако сам поново живео онај живот који је стао пре годину дана. Поново се родила илузија да на земљи љубав може да постоји.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Надам се да нећеш помешати та два живота.

МЛАДИЋ: Мислим да ћу то решити, ако већ није решено.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Онда се радујем.

МЛАДИЋ: Тренутно имам већи проблем. Треба да купим одећу, а на то нисам мислио јако дуго.

МЛАДИЋ У БЕЛОМ: Одлично! Идем са тобом.

          (Одлазе са сцене.)                        

 

13. СЦЕНА. ЛИСАБОНСКА ПРИЧА – ПАРК У ЛИСАБОНУ – ВЕЧЕ              

 (Светиљка. Клупа. Иза се види јака светлост лисабонских улица. Чује се у позадини музика “Madre deus”, песма “O paraiso”. На клупи седи, младић. Девојка прилази иза леђа шуњајући се. Загрли га.)

 

МЛАДИЋ: Полако удавићеш ме.

ДЕВОЈКА: Да ли си ме дуго чекао?

МЛАДИЋ: Ма јок, отишла си тек пре сат времена.

ДЕВОЈКА: Па тражила сам сладолед.

МЛАДИЋ: И?

ДЕВОЈКА: И док сам га ја нашла, па се изгубила, па пронашла овај парк и прође сат времена.

МЛАДИЋ: Ма не то. Где су сладоледи.

ДЕВОЈКА: А сладоледи. Њих сам појела успут.

МЛАДИЋ: Лепо.

ДЕВОЈКА: Љутиш ли се?

МЛАДИЋ: Не љутим се. Ја и не волим сладолед.

ДЕВОЈКА: Ето. Одлично се слажемо.

МЛАДИЋ: Чини ми се да је неко извукао бољи крај.

ДЕВОЈКА: А шта хоћеш? Довела сам те чак у Лисабон.

МЛАДИЋ: У праву си. Вероватно сам не бих никад дошао, а увек сам желео да га видим. Не знам зашто, али то дугујем неком. Можда себи. Нисам се надао да ћу бити овако срећан и смирен.

ДЕВОЈКА: Стварно си срећан?

МЛАДИЋ: Јесам. Кад боље размислим нисам никад мрзео тај живот, али сам ретко кад био одушевљен њим. Синоћ сам сањао да сам мртав да су ме прегазили. Осећао сам јак бол док сам напуштао свет. Тада сам схватио да не желим нигде да идем. Желим да будем ту поред тебе. Желим да видим шта нам још спрема овај блесави коцкар.

ДЕВОЈКА: Који коцкар?

МЛАДИЋ: Живот!

ДЕВОЈКА (зачуђено):  Види њега. На трен га оставим самог а он већ зашао у дубоке сфере своје медитације. Еј бре, па јесмо ли ми дошли овде да седимо на клупи и слушамо твоје филозофије?

МЛАДИЋ: Ма ја то онако.

ДЕВОЈКА: Овако или онако смо могли седети и кући у парку! Нисмо морали ни да долазимо у Лисабон. Има и јефтинијих паркова.

МЛАДИЋ (грлећи је): А је ли? Сад ти парк није добар, а шта би цура хтела?

ДЕВОЈКА (мазно.): Мислила сам мало да негде ђускамо, па да пробамо то португалско вино. Уствари, шта да пробамо, да га пијемо,  па после плажа, месечина, море, љубав и тако то.

МЛАДИЋ: Види ње? Хоћеш и неког Португалца да нам свира на гитари?

ДЕВОЈКА: Видиш, добро си се сетио тога. Мада бих више волела да позовемо Терезу. Она тако дивно пева.

МЛАДИЋ: Коју Терезу?

ДЕВОЈКА: Дошао си у Лисабон, а не знаш ко је Тереза? Не могу да верујем? Ти уопште ниси из “Лисабонске приче”.

МЛАДИЋ: Која бре Тереза?

ДЕВОЈКА: Кад ниси знао до сад не мораш ни даље. Устај! (Устаје хвата га за руку и вуче.)  Идемо по то вино, па на плажу. Жена је створена за љубав зато је не користи узалуд.  

(Младић устаје лагано и заједно одлазе у правцу светлости уз песму Терезе,  GUITARRA (Madredeus)

МЛАДИЋ: Је ли бре, ко  је та Тереза?

 I КРАЈ

 

Када сам почео да пишем драму била је замишљена само у свом првом делу.  Почињала је и завршавала сценом пакла. Младић остаје негде између пакла и раја. Но, многи пријатељи су ми замерили да је исувише мрачна и тешка па сам је наставио, али сам је опет завршио трагично апсудрном смр}у главног јунака. Драма је испала мрачнија него сам живот, који се врло често игра са нама, и обично баш онда кад смо најсрећнији, изненади нас својим даром за режирање комичних и трагичних животних прича. Пријатељи су ме опет замолили да напишем нови, али обавезно, срећан крај, и ја сам га написао. Тако су и остала два краја драме, један срећан и један тужан, као код једног филмског редитеља који је почетком 20. века снимио за Америку срећан крај, у коме јунак преживи, а за Русе несрећан, где се јунак дави у реци. И ја сам оставио мојим јунацима оба краја, јер у реалном животу немамо прилику да бирамо крај свог живота, сем да га чекамо док нам он сигурним корацима долази. Остаје још само да сазнамо какав је? Редитељ може да бира и да с првим крајем заврши драму, а може и да настави, као да је последња сцена у драми у ствари младићев сан, а затим да се драма заврши са следећим трагичним крајем. И ја мислим да је са тим крајем комплетнија. А може и да се окрене, да овај други крај девојка сања као ружан сан, а затим се завршава са претходним срећним крајем, како год, увек остаје проклета могућност избора.

 

II КРАЈ

14. СЦЕНА. ПАРК – ВЕЧЕ

                                                                                                                                        

(На клупи седи девојка и wена пријатеqица)

ПРИЈАТЕЉИЦА: Ево карте, све је сређено. (Пружа јој)

ДЕВОЈКА; Хвала ти много.

ПРИЈАТЕЉИЦА: Није то ништа, него што се ти не јављаш  ових месеци, и ко је тај срећник због кога си ти заборавила твоје другарице. Са њим идеш претпостављам.

ДЕВОЈКА: Не, идем са другим, а овај ће ме чекати овде.

ПРИЈАТЕЉИЦА: Таман сам се уплашила да си се променила.

ДЕВОЈКА: Како си то могла да помислиш.

ПРИЈАТЕЉИЦА: Добро је, сад ми је лакше.

ДЕВОЈКА: (Смеје се) Е, шалила сам се, са њим идем, немам никог другог поред њега и не намеравам. Ред је било да се и ја променим. До сада сам увек ја остајала иста, они су се мењали.

ПРИЈАТЕЉИЦА: Е ти си немогућа, па шта човек сад да ти верује.

ДЕВОЈКА: Веруј да сам заљубљена, живим као да сам тинејxерка, све ми је лепо, смешно, све могу и хоћу, и хоћу да то траје и траје.

ПРИЈАТЕЉИЦА: Ти си баш заглибила.

ДЕВОЈКА: Нисам заглибила него сам се одглибила. (Устаје и као девојчица разиграно плеше испред клупе, прича занесено). Срећна сам, како не разумеш. Једини смисао мог живота била је љубав. Како је нисам налазила, ја сам тонула и тонула. Сад сам изнад воде, пливам према сунцу, зар га не видиш, и дишем пуним плућима (Удахне ваздух)

ПРИЈАТЕЉИЦА: И претпостављам да ти је свеједно што се онај коначно развео.

ДЕВОЈКА: Који?

ПРИЈАТЕЉИЦА: Па онај твој.

ДЕВОЈКА: Онај мој, никад није био мој, имам само једног јединог мог.

ПРИЈАТЕЉИЦА; Распитивао се за тебе.

ДЕВОЈКА: Ето, тако је у животу, кад не трчиш онда трче за тобом. Могла бих сад да му се светим, али не желим. Срећна сам и то желим и њему и теби и свима. (Она наставља да игра. Чује се песма Carta para ti (Madredeus), звони јој мобилни у ташни на клупи)

ДЕВОЈКА: Јави се и кажи да нисам више ту ни за кога, да летим, одлазим заувек. (Пријатељица се јавља.)

ПРИЈАТЕЉИЦА: Хало… Да… Овде њена другарица. Она је тренутно заузета…  Кажите… Кад?… Боже!?(Уплашена, гледа своју другарицу која је се укипила гледајући је.) Прегазила га… Не верујем… Како… Не могу да јој кажем, не смем, како то, зашто. (Скоро уплакано говори. Девојка се за трен окреће, стане, немо, гледа у пријатељицу.)

ДЕВОЈКА: (Прилази узима телефон клима главом расејано већ полулудо, баца телефон на земљу. Ћуте обе, она шета око клупе, онда почиње хистерично да се смеје.)  Е стварно је овај живот курва, како ми се насмејао у брк, не са њим се не треба играти, курва је то добро изучена, све трикове зна, Заштооооооооооо? Заштоооооооооооооо? То не може бити, неко се игра са мном, са нама! (Немоћно пада пријатељици у наручје и плаче, затим се отргне нагло и окрене према публици)

ДЕВОЈКА: Да, ипак је отишао код ње! Знала сам да ће бити тако! Знала сам!

пушта се завеса).

 

  1. СЦЕНА. МЛАДИЋЕВ СТАН – ДАН

 (Улази девојка, отац сам седи за столом и нешто поправља)

ДЕВОЈКА: Ја се извињавам, ушла сам без куцања.

ОТАЦ: (Радује се што је види, устаје и поздравља је) Шта се извињаваш, па за тебе нема куцања, много се радујем што си дошла, седи (Ставља јој столицу, он се врати на своје место) А сад не морам да их закључавам, нема нико више шта да однесе, све нам је одузето.

ДЕВОЈКА: Дошла сам да се поздравим, идем за Лисабон. Требали смо заједно да идемо, и ићи ћемо, за мене као да је он још увек ту.

МЛАДИ]: Ако, и треба да идеш, и он би то желео. @ена ми није ту, отишла је на пар дана код сестре.

МАЈКА: Како је она.

ОТАЦ: Искрено, веома тешко, зато је и отишла. Не знам како ће она све то поднети, како време одмиче све јој је горе. Непрестано плаче.

ДЕВОЈКА: А ви?

ОТАЦ: Ех ја, шта ћу, не знам и не питам се, што се мање питам боље ми је. Нађем нешто по кући да поправљам. Што је поправљено, ја покварим па наново поправљам. Сад баш поправљам његов сат, молио ме годинама да га однесем код сајxије, ја реко шта онај сајxија боље зна од мене. Добро ми иде, скроз сам га раставио, само да га још саставим. Него пусти ти нас, ми смо матори, ово што нам је остало некако ћемо изаћи на крај са тим. Ти си млада  ти треба да живиш.

ДЕВОЈКА: Идем треба да се спакујем, закаснићу. Поздравите пуно жену, видећемо се кад се вратим, ако се уопште вратим.

ОТАЦ: Иди иди, срећан пут, сврати обавезно, унела си нам радости у ову кућу. За тебе су ова врата заувек отворена.

ДЕВОЈКА: До виђења. (Одлази)

 

  1. СЦЕНА. ПАРК У ЛИСАБОНУ – ВЕЧЕ

 (Песма – Carta para ti. Девојка седи на клупи. Долази непознати Португалац и седне поред ње. Она га погледа и почне да му прича.)

ДЕВОЈКА: Морам прекинути лоше мисли. Сувише сам свесна да бих била тужна. Била сам тако усамљена. ^итаву вечност сам чекала да ми неко каже лепу реч. Неко да ми каже: „Толико те волим данас!“ То је било тако дивно. Сада сам опет страшно усамљена. Све је тако празно, празно и страшно. Ко сам? Више и не знам. Не смем плакати. То је сад тако. Догађа се… Не иде све како ми пожелимо. Шта да радим? Не мислити више. Лисабон. Овде сам странкиња а све је тако познато. Не можеш се изгубити, увек дођеш на исто. Како да живим? Како да мислим? Тако мало знам… Мучи ме чежња… (Обраћа се пролазницима.) Шта  буљите! Зар никада нисте видели некога ко умире?

ПОРТУГЛАЦ: Ја се извињавам да ли вам сметам? (На португалском)

ДЕВОЈКА; (Одсутна, замишљена) Немам појам шта говориш, ко да је важно. ПОРТУГАЛАЦ: Извините што ћу бити наметљив, али питао бих вас чекате ли неког.(На португалском)

ДЕВОЈКА; (занесно): [та ли само ти причаш, тај ваш језик је много смешан. (Португалац и даље нешто брбља.) Сви сте ви мушкарци исти, чак и кад причате на различитим језицима. (Окреће се странцу, клима главом као да га разуме.)

ДЕВОЈКА: (Прича са собом). Да изађем? Па не могу, не могу стварно, заузета сам. Да размислим? Па размислићу, а када би изашли? Сутра па добро. Не у ствари не могу. Можда прекосутра. Ууу одлично ми иде овај португалски.

ПОРТУГАЛАЦ: Do you speak English? I don’t understand you!

ДЕВОЈКА: Шта не разумеш? Како ја све разумем. Do you understand me noњ?

ПОРТУГАЛАЦ: Но?

ДЕВОЈКА: Како бре не. (полулудо) Не могу да изађем са тобом, чекам неког. Отишао је на дужи пут, згазила га је трола. Али доћи ће обећао ми је. Тако је и први пут побегао па сам га нашла. Све се врти у круг. Нестане она, па он, па можда ћу ја и тако и у бескрај.

ПОРТУГАЛАЦ: I don’t understand yet!

ДЕВОЈКА; (Понавља његове речи имитирајући га): I don’t understand, don’t understand. Знаш ли ти нешто друго? Шта ништа не разумеш. Све је јасно. Њега више нема. Изгубила сам га. То је тако, неодрживо на земљи. Неодрживо (окреће се Португалцу и спелује) Н е о д р ж и в о. Do you understand noњ? (Он одмахује главом она наставља за себе само сад мало гласније, скоро бесно.) Наставићу да живим, видиш ја живим, живећу јер волим бајке. А наћи ћу ја њега. И ја ћу бити срећна због њега, ако не могу, правићу се. Је л’ ти сад јасно? Yes?

ПОРТУГАЛАЦ: No!

ДЕВОЈКА: Yes?

ПОРТУГАЛАЦ: No!

ДЕВОЈКА: No!

ПОРТУГАЛАЦ: Yes?

ДЕВОЈКА: А yes, yes. То је већ боље. (Вади цигару и тражи упаљач у торби) Види немам упаљач. Еј ти имаш ли упаљач, ватре, fire, fire for cigaret? (Показујући му рукама. Португалац вади упаљач и пали јој цигарету.)

ДЕВОЈКА: Thank you.

ПОРТУГАЛАЦ: You welcome.

ДЕВОЈКА: Ти си неко слатко Португалче а?

ПОРТУГАЛАЦ: (Иако не капира ништа, смеје се и клима главом)

ДЕВОЈКА: Остани ти још мало на клупи, доћи ће већ неко и за тебе, вреди понекад сачекати. Good by my sveet Portuguese (Док му то говори, штдипне га за образе, окреће се и одлази, док је Португалац и даље прати погледом насмејаног телетa! Спушта се црвена завеса.)

16. СЦЕНА. ПОЗОРИШТЕ У ПАКЛУ

(Спушта се завеса, на сцену излази ђаво са штапом као микрофон и пева песму, “Данас је моја трола згазила човекаплешући и церекајући се по позорници:

Данас је моја трола згазила човека,

 Јуче жив, данас жив, сутра можда само флека,

 Данас је моја трола згазила човека” 

(Пелагијска Аргосија)

 Настаје потпуни мрак док песма и даље траје.)

 

 

 

Златко Грушановић

 


 БИОГРАФИЈА

 

Златко Грушановић, рођен је 10.02.1976. године у Лозници. Завршио је 2003. год. Филолошки факултет, групу 06 – Српска књижевност и језик са општом књижевношћу.   Магистрирао је 2007. године на ФДУ, одсек театрологија са темом Драматургија Љубомира Симовића.  Ради докторат на тему Типологија ликова у савременој српској драми од 1990.године до 2000 године. Живи и ради у Београду као директор и као професор српског језика у ОШ “Вук Караџић“ (општина Стари град).

Пише драме и драмске игре, понекад и режира за децу, и сарађује са драмском секцијом особа ометених у развоју у оквиру заједничког пројекта Живимо заједно кроз уметност. Један је од носилаца тог пројекта за кога је написао представу Мала принцеза у којој учествују особе са сметњама у развоју, ученици и глумци. Пројекат је подржан од Министарства за кулутру. Представа је изведена у: Народном позоришту на сцени Раша Плаовић, позоришту Бошко Буха, Југословенском драмском позоришту, Позоришту на Теразијама, у Дом културе Панчево, Сава центру, и градовима по унутрашњости.

2010. године 13. децембра изведена је премијара друге представе са особама са сметњама у развоју Дубравко и Сања (по мотивима Ромеа и Јулије) у Позоришту на Теразијама, и 03. марта 2011. у Звездара театру

2003. у књижевном часопису Књижевност – објављена кратка прича У паклу,

2008. године у Зборнику матице српске, објављен рад Три драме Љубомира Симовића,

2009. године у Свету речи објављена су три текста: Волети је дар, Лапсуси, Како написати писмени задатак из српског језика

Ликови у Чеховљевој драми Ујка Вања, Свет речи – Часопис за српски језик и књижевност, Београд, 2010. године, прилог у часопису

Досадна лектира и(ли) забавна литература, Свет речи – Часопис за српски језик и књижевност, Београд, 2010. године, прилог у часопису

14. јануара 2009. године, имао је предавање у секцији Драматизација текста, на редовном 50. јубиларном Зимском филолошком семинару.

2010. као победник конкурса Задужбина Андрејевић објављена је монографију Три драме Љубомира Симовића

2010. године акредитован семинар Министарства просвете: Савремени драмски приступ у настави српског језика и књижевности и улога драмске секције у образовном процесу

2011. године у часопису Свет речи, Драма, драматизација и наставна јединица, прилог у часопису

2011. објавио је приручник за наставнике Драматизација у настави.