К О М А Р И Ц А

   Вратио сам се то вече уморан, као и сваке вече, у своју усамљену собу. Тек што сам заспао, пробуди ме страшно зујање комарице. После низ покушаја да је ухватим одустао сам и заспао. Мучио сам се са њом тако; неколико вечери. Једне ноћи сам је најзад припитомио.

          Направио сам јој креветић изнад мог узглавља где је спавала. Свако вече сам је хранио својом крвљу и била је задовољна. Она је својим зујањем разбијала самоћу пусте собе.

          Једне вечери сам се вратио раније у собу. Нашао сам је у друштву два непозната комарца. Читаво вече сам бесно викао и хватао је. Био сам љубоморан, издан и изневерен. Разлупао сам креветић и од те вечери јој нисам давао крв. Седам вечери нисам спавао. Осећао сам да је гладна и уживао сам у својој освети. На искрају седме вечери сам заспао.

          Пробудио ме је страшан бол. С тешком муком сам отворио очи и видео себе крвавог и покривеног комарцима. Комарица је летела и посматрала. Долазили су нови комарци гладнији, одлазили сити и долазили су нови и нови и нови. Осећао сам  као да ме силују. Пили су моју крв а онда су отишли. Она је задња слетела на моје груди и испила последњу кап крви.

         

Те вечери сам умро.

РУЖА

          Тог дана стајао сам на обали посматрајући морску пену. Био сам млад, јак и висок.

          Тог дана наишла је она. Блистава и огромна. Један трен је био довољан да се означи почетак наше борбе. Њен реп је убек био у мојим рукама. Понекад бих успео да је ухватим и за шкрге. Тада бих видео модре и бесне, и благе очи.

          И тако је трајала наша борба. Можда и вековима. Она је расла, а ја сам губио наду. Рађала се сумња, понестајало је снаге. Али нисам одустајао.

          Временом је борба изгубила онај почетни жар, а она се навикла на моју присутност. Успоравала је кад бих губио снагу и стисак руке постајао слабији. А ја сам престао да гајим наду да је ухватим. Довољан је био реп.

          Изненада она поче да се смањује, и пред оном истом обалом, постала је толико мала да је заклопих шакама.

          Уморан и стар, пао сам на врућ песак који ме је жарио по лицу. Тело ми беше већ одавно прекривено алгама и морским травама. Био сам покретни морски гребен.

          Узбуђен, отворих шаке да је видим, а тамо, уместо ње беше израсла ружа.

          И ја не стигох да одморим своје изнемогло тело, нити да славим своју победу, јер нешто ме снажно гурну у дубине ужареног песка.

          Ја не знам, али рекли су ми да је на том месту израсла прекрасна ружа, чија сенка пре подне личи на рибу, а после поднева на човека.

ЈЕДНО

 

          Згрчени су седели у парку. Дечак је кредом цртао њихову сенку. Били су једно.

 

          Седео је на клупи док је киша прала њену половину са плочника. Остало је једно.

E C C E H O M O[1]

Волео је да замишља све те силне ауторитете на WЦ-шољи. Стењу и муче се, и све их прати исти мирис са неколико различитих нијанси.

          Зашто толико стида око потребе коју има свако биће? Толико гована, а колико само стида око тога.

          Све је наизглед било у реду. Интимна прича код колегинице. Пригушена светла, велика кућа, њих двоје сами,  кад одједном, пресече га стомак, а његов стомак је неки чудан стомак. Бар, да му два – три сата раније јави да жели да се испразни, већ он кад тражи, одмах жели да се то и оствари.

Стид да оде у туђи тоалет принудио га је да се брзо поздрави и крене. Надао се да ће стићи до свог малог имања који је био у близини. На њему су били изграђени само темељи од куће, али је пољски WЦ урађен до крова.

          После првих корака, било му је јасно да неће све тако потанко ићи. Кренуо је са крупним надама и великим корацима, али га је стомак брзо опоменуо да од тога нема ништа. Хоће да избаци све, одмах! Стомак је почео да завија и није га било брига ни за молбе ни за жалбе. Па ни за претње. Ускоро, после оних силних корака, почео је да мили. Корак по корак. Грчио се и савијао као да изводи неки модеран балет.

          И коме треба тај силан разум. Силан, а не може да заустави најобичније говно. И пробао је да га некако користи. Прво је мислио о смислу живота. Па о лепоти и будућности. Мислио је о свему могућем и немогућем, али је на крају мислио само о великом пољском WЦ-у. Осмом светском чуду. И што је био ближи, WЦ је био све даљи. Очи су засузиле, кожа најежила, а коса накострешила. Од великог човека, претворио се сав у велико говно које је хтело да изађе.

          Ипак се није лако предао. Лавовски се борио и изборио. Стигао је коначно пред капију, али га је тамо чекало изненађење. Капија је била закључана, а кључа нигде.

 Више није имао времена за дуга размишљања. Јуначки је прескочио капију и скоковима од седам миља хрлио је према чежњивом месту. Шкрипа WЦ-а и његов стомак одсвираше реквијем, док је отварао зарђала дрвена врата. Било је свршено. Стигао је до циља. Стајао је пред отвореним WЦ-ом усран. “Човек како то гордо звучи.”

          А кад срање једном почне, никад се у трену не завршава. Горко се насмејао, чучнуо и као да се ништа није догодило, доврши своје срање.

Остаје још само једно питање: Како тако усран кренути у свет?

---

 

[1] Evo coveka.

ПЕСАК ВРЕМЕНА

Песак је лагано правио брег у дрвеном пешчаном сату. Кад је чула његов глас, читав град је претражила да би га пронашла. Више није било времена да закасни, а каснила је скоро две деценије. Стакло је прснуло у низ комадића, а песак се расуо по њеним прстима. Није постојало време, нису постојале границе, само нада.

            Време се зауставило, године нису постојале, немогућност је постала стварност. Прошла је и трећа година на рамену човека кога је волела. Остало је још неколико зрнаца на длановима, још мало наде али и пуно срце сећања. Песак времена истиче. Више не касни. Време је заувек стало.