Сваки професор српског језика и књижевности поред извођења непосредне наставе с ученицима, има обавезан један час слободних активности који подразумева и вођење драмске секције, припремање прослава и приредби. Ова кратка радионица има за задатак да проба да попуни ту празнину у изучавању драмског стваралаштва и да на једном месту окупи, сабере и допуни досадашња проучавања драмске технике, да попише, истакне и објасни особености и предности драмског приступа епском тексту, класификацију театролошких и драматуршких средстава која се могу употребити како у настави тако и у вођењу драмске секције, а самим тим треба да олакша рад и пружи одређена знања и умења професорима српског језика и књижевности у наставној пракси. Оваj текст ће покушати да нас уведе у одговоре на следећа питања:
1. драмски текст и позориште
2. епско и лирско у драмском делу
3. драматизација текста
4. драмска структура: основна идеја радња и догађај, ликови, драмска ситуација-
5. драмска секција
5.1 облици рада
5.2 рад с ученицима
1. ДРАМСКИ ТЕКСТ И ПОЗОРИШТЕ
Код проучавања драме јавља се отежавајућа околност због њеног двоструког статуса, јер је она и књижевно дело, али и сценско дело које има предиспозицију да буде изведено у позоришту. Теоретичаре књижевности, драму углавном анализирају као књижевно дело – текст који је предвиђен за читање. Разлика између драме као текста и драмске представе на сцени могу бити велике. Театрологија се стога првенствено бави сценском сликом драмског текста који чини предложак за представу. Ако је драмски текст полазиште за позоришну представу, онда је сценско извођење њен коначни циљ. Тешко је говорити о постојаност драмског текста, па је у историји било раздобља који су тексту приступали без мењања, као и доба када су према литаратури односило са мало респекта. Нарочито је друга половина 20. век донела ауторско аутономно редитељско позориште, где редитељ преузима у своју надлежност све битне функције и ствара своје уметничко дело нарушавајући интегритет драмског дела. Редитељ може приступити тексту на више начина: а) сачуван интегритет драмског текста са мањим изменама у зависности од техничких могућности и сл. б) драмски текст је у великој мери сачуван, али је дошло до стварања простора између текста и извођења, јер је редитељ својим различитим режијским решењима одређене сцене изоставио, или пренагласио, или их другачије протумачио в) драмски текст се користи само као предложак, инспирација на основу које редитељ новим приступом ствара своје уметичко дело.
Позориште није и не може бити репродуктивна уметност, зато јој животни облик дају различити сценски стваралачки елементи. Ти елементи су глас, покрет, разне ликовна и иконична значења, низ техничких средстава на позорници и сл. На тај начни драма оживљава на позорници. Највећа разлика драме као књижевног текста и драмске представе је у томе што је позоришна представа колективни стваралачки чин више људи (глумци, костимограф, сценограф, писац, публика, музика, шминкери, организатори итд) па она у себи има уграђен креативни поглед сваког од ових чинилаца који се често разликују од ауторове почетне замисли.
2. ЕПСКО И ЛИРСКО У ДРАМСКОМ ДЕЛУ
Сваки од књижевних родова подвргнути су одређеним теоријама и покушајима да се да нека специфична форма која би била апсолутни образац. Подела на књижевне родове нема за циљ формулисање нормативистичке поетике, и многе књижевне врсте опиру се смештању у само један род или жанр, ипак сви знамо три основна књижевна рода: Епику, Лирику и Драму. Ако би се сваком роду доделио најкарактеристичнији атрибут, за епику би то било приповедање, за лирику емотивност, за драму сукоб. Сви елементи кореспондирају у сваком жанру, па се тако јављају епско – лирске врсте, али можемо приметити и да епска песма или роман може да поседује драмски сукоб и заплет која би се лако кроз дијалог могло преточити у драму, али и драму многи теоретичари дефинишу као синтезу епске објективности и лирске субјективности. Драма је због својствене структуре, била најпогоднија тло за анализу и стварање различитих поетика, па је тако најчувенија, Аристоелова поетика, вероватно против ауторове воље постала норма која је важила све до краја 17. века. Најчешће се разликују три основна драмска жанра: трагедија, комедија и драма у ужем смислу, а све жанрове је скоро немогуће набројати и стално се јављају нови (сатира, гротеска, комедија ситуације, драма апсурда, мелодрама, водвиљ итд.) Пошто смо разјаснили да је драма књижевни род који се ствара да би се приказивала на сцени па је поред науке о књижевности, проучава и театрологој, онда је потребно у сваком драмском тексту променити знаковни систем у систем сценских знакова приликом постављања у позоришту. Рекли смо да сва три књижевна рода са својим атрибутима кореспондирају, па тако можемо приметити епске и лирске елементе у драмском делу.
Где можемо све видети епске елементе у драми? Епске структуре су нпр: хор или пролози и епилози који се јављају било као лик или персонификација аутора и сл. Оваква нарација је најближа приповедању, и такав лик је свезнајући, а догађаји су се већ десили у прошлости, јер они коментаришу радњу, затим ликови који се обраћају публици (a parte говори), солилоквији, коментарисање и препричавање догађаја међу ликовима и сл
Иако бројност епских стуркутра има негативан утицај на драмску структуру јер руше реалистичке факторе и драмску аутономију, оне у исто време представљају економичан начин да се публици пренесу информације, нпр. коментари ликова, јер обавештавају публику о догађајима из прошлости и поступцима ликова пре сценске радње или их упућују на дешавања у скривеним радњама. Преко коментара о другим ликовима публици се приказује њихов унутрашњи живот. У епским делима радња је широка док се у драмским она мора згуснути и поставити на одређену раван напетости како би била што уверљивије приказана гледаоцима. Све што се може приказати дијалогом треба искориситити и растеретити га од сувишних информација којима се објашњава радња јер епски елементи имају анти-илузионистичку функцију на уживљавање публике у представу.
Лирски сиже се препознаје кроз ликове у зависности од унутрашњих особина које они имају – емоције које их покрећу на драмску акцију, или душевно стање једног лика у одређеној ситуацији. Лирско можемо препознати и у позоришним комадима који имају изливе лирских осећања па се често и називају лирске драме, а најближе су жанру мелодраме. Пошто је основна тема овог есеја драматизација текстова који у поседују драмски потенцијал, онда је свима јасно да у и тим текстовима морамо лирско и епско претворити у знакове позоришне уметности, исто као и што редитељ драмски текст прекодира текстовне знакове у визуелне. Наставник који текст драматизује претварајући га у текст за сценско извођење, у ствари ради исто што и редитељ са готовим драмским текстом, с тим што је редитељу лакше јер већ има пред собом дело предодређено за позориште, док наставник прво драматизује текст, а затим га поставља на сцену. Драматизација је у ствари превођење епских и лирских текстова у драмску форму, и ако желимо да направимо добру драматизацију, потребно је да све елементе што је могуће више преобликујемо у драмске односно сценске, јер је драмско дело пре свега приказивање у којој су сукоб и расплет доминантни фактори, а епско је описивање мноштво детаља и догађаја.
3. ДРАМАТИЗАЦИЈА КЊИЖЕВНИХ ТЕКСТОВА
Драматизација је као што смо рекли прерада неког књижевног дела (роман, проза, песма…) у драмску форму. Најбољи почетак за драматизацију књижевног текста је онај који нам омогућава да знамо и крај представе; како се наша прича завршава, како се расплиће, да ли ће главни лик да пређе све препреке, да ли ће да оствари свој циљ и сл. Крај мора да буде у непосредној вези са почетком. И почетак и крај нема много варијатни. Комад може да почне брзо или полако, а може да се заврши срећно или несрећно. Квалитет зависи од предвидљивости односно од непредвидљивости краја и заплета, тј. од наших могућности колико ћемо тај заплет учинити сложеним.
Често срећемо и термин адаптације кога не треба мешати са драматизацијом јер тај појам обухвата оно о чему смо причали, да редитељ адаптира према својој идеју једно ново уметничко дело али на основу већ постојећег драмског дела. Адаптација је прилагођавање, преуређивање драмског текста за ново сценско извођење, а драматизација је прављење позоришног текста од недрамског.
Драматизације текста, у ствари су у неку руку режија, сценско прекодирање текста. Теоријски можемо издвојити следеће моделе третмана текста: А)можемо га оставити да буде веран његовом епском оригиналу, и то тако што ћемо све оно што се приповеда и описује приказати кроз дијалог или сцену Б) можемо променити текст тако што ћемо домислити оне сцене које нам се чине логичним следом у радњи или пак наговештене али нису описане у приповеци; и то тако да текст и даље личи на оригинални В) можемо приступити тексту као предтексту на основу кога ћемо својом драматизацијом интерпретирати нову драмску представу, која ће бити верна оригиналу по основној идеји, али време, место, сцене, дијалог, ликови и сл. битно ће се разликовати од текста. За такве драматизације погодни су текстови који су познати као што су поменуте народне приповетке и бајке, или грчки митови, па у њима антички јунаци имају другачије особине од оних које су им митовима приписане. На тај начин можемо да спојимо бајку, или класични грчки и мит савременог доба, стварајући један свет травестије која би требало да насмеје, забави али и нечему научи.
Треба напоменути да су приповетке и новеле изузетно погодне за драматизацију јер представљају исечак из живота тј. језгровити текст који нам даје могућност да домислимо низ сцена које су само наговештене. Анегдотска структура одговара драмској структури имају обрт и разне приповетке нашег реализма могу бити драматизоване. У једној краткој затвореној форми могли бисмо да прикажемо једну кратку драмску игру довољну за неку приредбу или јавни час:
– Мали број ликова
– Прича која саму себе садржи (нема догађаја из позадине, после краја ништа не долази).
– Постоји један заплет и или краћи под-заплети који су подређени главном заплету.
– Сукоб води ка недвосмисленом решењу.
– Детаљи су подређени целини.
– Делови заплета немају аутономију, већ стварају јасну илустрацију идеалног проблема.
– Спољне околности су у сенци опште идеје.
– Физичка радња је трансформисана у скривену.
4. ДРАМСКА СТРУКТУРА
4.1 ИДЕЈА
Свако уметничко дело изражава неку идеју, а делови приче морају се повезати у основну најширу идеју уколико желимо јасно значење нашег драмског текста. Од свих ликова и делова текста којег драматизујемо, бирамо најилустративније за идеју наше представе, као и за емоције коју желимо да постигнемо код публике. Идеју можемо да прикажемо нпр. кроз а) ликове – њихову унутрашњу борбу и конфликт, б) различите проблеме који се јављају – нпр. проблем односа моћи и власти и сл. в) ситуације – низ догађаја, комичних, ироничних, сатиричних који се групишу око једне основне идеје итд.
Пожељно је да идеја буде универзална, и разумљива, али и да на неки начин буде нова. Избор идеје зависи превасходно од избора комада, а избор комада зависи и од публике којој желимо да представимо то дело, тј. да ли ће публика разумети и препознати идеју, зависи и од тога да ли ће ученици тј. глумци моћи да изнесу и одиграју представу и да ли имамо техничке могућности да изведемо итд. Оно што је важно јесте да идеја буде актуелна за публику, да узме у обзир предиспозиције и интелектулни потенцијал публике. Зато је све мање текстова који би се ученицима свидели, јер не обрађују њихове проблеме, или су ликови и дијалози далеко од ученичких способности да их разумеју и одиграју. Наравно, не треба осавремењивати такве текстове по сваку цену, али је потребно да се нађе права мера како би ученици били задовољни и имали и комаде с којима се могу поистовећивати, а опет да буде испуњена и васпитно-образовна функција. Основна идеја текста који драматизујмо може се разликовати од основне идеје представе коју постављамо на сцени.
Чиновникову смрт нпр. можемо на сцени приказати са варијацијама основне идеје у зависности од тога да ли би време у тексту оставили да буде изворно или га пребацити у савремено доба. Ако пребацимо време у модерно, онда уместо лика генерала можемо увести угледног политичара, или директора, а у улози Чеврјакова, обичног малог радника, или пензионера и сл. Можемо да одемо и даље, па тако лик генерала може да замени мафијаш којег се сви плаше, те ћемо поред трагичности малог човека, добити и материјал погодан за низ комичних сцена, али и узбудљивих и неизвесних. Исту ову идеју можемо да приближимо и ученицима, па тако лик генерала може да буде и наставник или директор школе, а Чеврјаков ученик, или родитељ. Све ове адаптације могу да нас одведу далеко од оригиналног текста, али при томе основна идеја текста остаје приказана са низ варијација, што и јесте циљ, нарочито ако о овим решењима размишља на часу са ученицима, или члановима драмске секције. Уместо једне целовите драме, може се поставите и као пакет аранжман сва наведена решења као низ сцена са различитим местима, временима и улогама.
4.2 РАДЊА, ДОГАЂАЈ, СИТУАЦИЈА
Драматизација представља покушај да у прозном тексту на доминантно место поставимо радњу коју бисмо приказали на сцени, а радња је намеран, свесно одабран прелазак из једне ситуације у другу и састоји се од три компоненте: постојеће ситуације, покушаја да се промени ситуација и нове ситуације. Ликови зато морају да буду непосредно повезани причом да се не би отварали празни простори у којима ликови чине непотребне ствари. Прелаз из једне ситуације у другу, уз сукоб, представља елеменат који причу води ка њеном расплету. Свака радња мора да има своју противрадњу – акција и реакција. Неподношљивост ситуације у којој се налазе ликови ствара радњу, јер ликови морају да се прилагоде и да је прихвате, или да нужно морају нешто да учине и из ње изађу: а) постојећа ситуација – главни лик је лажно окривљен да је украо новац, по њега долази полиција, од реакције лика створиће се радња б) дилема – шта ће главни лик да уради? в) одлука – покушај да се промени ситуација, борба, бекство, освета и сл.
Догађај је прича у којој је лик немоћан да направи избор или ситуација не дозвољава промену. Наш главни јунак који је окривљен, ухапшен и одведен у затвор је догађај. Причу коју желимо да прикажемо можемо представити кроз драмски текст као секвенцу радњи (борба, бекство, освета) али серију догађаја (хапшење, затвор), или пак комбинацијом оба ова типа (хапшење, затвор, али и бекство).
Причу коју желимо да драматизујемо, можемо представити као сценску реализацију радње (оно што се описује да се прикаже), или наративно посредовану радњу кроз планирање или најаву (када нас нпр. лик обавештава о будућој радњи радње) или наративну ретроспективу (када нас лик извештава о учињеној радњи). Због тога сценска презентација може укључивати отворену и скривену радњу. Бирањем између ове две могућности, истичемо одређене фазе приче, а неке задржавамо у позадини (као скривену радњу). Овај избор је важан јер се дају различита значења, другачији угао гледања на причу, заплет или на делове заплета зависно од онога на шта ми као аутори желимо да ставимо акценат.
Радња је најбитнији сегмент за драматизацију. Уколико изаберемо текст у којем нема драматичних догађаја или радње, онда се морамо више креативно помучити да или постојећи интезитет радње појачамо, или домислимо, или измаштамо неке догађаје који ће приповетку у драмској форми учинити сценичнијом, тј. драматичнијом.
Драмска ситуација је посебан облик међуљудске напетости у одређеном сценском тренутку. Смисао низа покрета (под покретом су укључене и све речи на сцени) који проистичу из одређене ситацију а теже одређеном циљу дешавају се у специфичном тренутку на посебном месту могу се назвати драмским поступком. Сцена су два или више поступака која су односу или сукобу, а то све чини драмску ситуацију. Свака драмска ситуација мора да има почетак, развој и крај, и смисао зашто се налази баш на том месту. Јер свака сцена у комаду је као читав комад који се састоји пет чинова. Да би било радње, потребно је да одговор на питање: Шта ће се даље догодити, проистекне из ситуације. Радња мора да води ситуацији, а ситуација радњи. Свака сцена је један шраф у једном чину, зато и чин мора да има свој развој и крај. И на крају сви чинови чине једну драму.
Нпр. ако бисмо желели да драматизујемо одломак из приповетке Причу о кмету Симану, могли бисмо да измаштамо сцену која би хронолошки претходила почетку одломка из читанке за 7. разред, где би Турчин Ибрага долазио и регуларно узимао оно што је његова трећина од Симана. Измењене историјске прилике проузроковале би следећу драмску ситуацију у којој Симан и Ибрага долазе у сукоб. Ибрага жели свој данак који је стално узимао – а противрадња је Симаново бесно одбијање мотивисано трпљењем, Агиног господарења. С обзиром да је преводимо из епског у драмско, потребно је да текст што више очистимо од приповедања и објашњења, и да то прикажемо кроз радњу. Пошто нам у овом случају драматизација служи и за образовноваспитни процес, тј. за час, онда је добро да изаберемо оне сцене које нам могу говорити више о ликовима и њиховом сукобу на историјском нивоу:
ПРЕДСТАВЉАЊЕ ПРИПОВЕТКЕ КРОЗ СЦЕНЕ
- сцена сусрет Аге и Симана пре Аустријске окупације Б и Х 1878; ову сцену бисмо на основу каснијих дешавања могли потуно да замислимо – однос слуге и господара оји је ту већ вековима. Прикривен Симанов бес али и немоћ.
- сцена – потребана нам је једна сцена која би у ствари била епска структура јер је потребно да нас неко извести о промени, те бисмо могли да уведемо још неки лик, нпр. Симанов комшија и Симан који се надају променама после доласка Аустријанаца
- сцена – је сцена која је обично одломак из читанке. То је сукоб и сусрет Ибраге и Симана у којем Симан не жели да преда своје шљиве, и коначно говори све оно што је потчињен није могао.
- сцена би била епилог – може бити и као епски коментар истог оног сељака са другим сељаком – о томе како Симан ништа није урадио, али наравно да је ефектине поставити ову сцену, као суд на којем је Симану наложено да опет даје Аги оно што му је давао и пре.
4.3 ЛИКОВИ И ПРЕПРЕКЕ
Ликови се конституишу као скуп односа са осталим ликовима. ГЛАВНИ ЛИК мора да се разликује од осталих, као што сваки лик мора да се разликује од свих осталих, јер се из разлика рађају супротности, а из супростности се рађа сукоб! Разлике могу бити физичке (дебео или мршав), или психолошке (врлине једних и мане других су супростављене). Споредни лик мора да буде представљене одређеније и једноставније неком особеношћу, карактерном цртом, али не треба губити из вида да сваки лик у односу на целину мора да има свој значај и вредност, да буде у вези са радњом или да нагласи особине главних протагониста по супротности или по сличности.
Без сукоба нема драме, а без препрека нема сукоба. Драмски сукоби,тј. препреке које настају у драмама могу бити различите. Тако се драма може развити на сукобу лика и њених жеља (лик има одређене намере и потребе али мора да савлада препреке, што су оне веће, то је већа и жеља лика да их оствари али расте и немогућност њиховог остваривања). Сукоб се може створити између једног лика са другим ликовима (препеке чине ликови чији су интереси различити од интереса главног лика), а може се остварити и сукоб лика са самим собом (дилеме, сумње, двоумљења и гриже савести у самом лику), сукоб лика са извесном друштвеном средином и сл. Различити теоретичари попут Пропа, или Ан Иберсвелд, правили су разне моделе структуре конфликта. Тако по Пропу постоје три функције: функције јунака, помоћника и противника. Напетост се одржава сукобљавању жеље јунака и опасности који те жеље угрожавају. Етјен Сурио у својој књизи каже да постоји само две велике страсти које су кључ драмских ситуација: жеља и страх.
Искористивши Гремасова проучавања и Суриове примарне функције, Ан Иберсфелд је развила актанцијалне моделе корисне за театролошка проучавања и структуру заплета:
Ову схему би овако могли да објаснимо: субјекат вођен неком силом или бићем (адресант који може бити изједначен са субјектом ако је вожен индивидуалном силом) тражи објекат у корист или по жељи бића (адресата који може бити конкретан, апстрактан, и изједначен и са субјектом кад жели објкат само у своју корист) а у том трагању им помоћнике и противнике.
5. ДРАМСКЕ СЕКЦИЈЕ
Позориште је увек имало сврху и игри, али и супростављања и преиспитивања стварности, нарочито комедије. У школи са првим драмским играма ученици постају свесни да позориште служи и за забаву, али и за доживљавања снажних осећања које је потребно одиграти уверљиво. У центру драме је човек и његова судбина, сусрет са тежњама и сукобима да се те тежње остваре. Мале драмске форме би могли бити почеци размишљања о чак великим друштвеним преображајима, зато је потребно некад да се и проблеми ученика у заједничком раду и њихови проблеми представе као драмска форма, ту је потребно веће ангажовање наставника и ученика јер они онда стварају оригинални текст нпр. о њиховим љубавним проблемима, пубертету, насиљу, односу с родитељим и сл.
5.1 ОБЛИЦИ РАДА
Не треба много објашњавати колико је драмска секција важна у организовању наставе код ученика. Из многих драмских секција су данашњи глумци потекли, и у њој су стекли прва знања о сцени. На часу би требало да мотивишемо да буде што више ученика укључено у разговор око драмских елемената, а посебно заинтересоване за глуму можемо укључити у драмску секцију на којој ће додатно вежбати и упознавати се са драмом као сценском уметношћу. Драмске секције су изузетно значајне и због прослава различитих свечаности у школама, тако да група ученика често представљају окосницу читаве приредбе. На овим часовима имамо довољно времена бавити се и драматизациом појединих сцена, јер ученици кроз драматизацију одређених одломака, по слободној вољи могу боље упознати структуру драме а самим тим и глуме. Режија драмских текстова обухвата и знања драматургије а, редитељ мора поседовати и способност анализе књижевних текстова, коју наставници користе на часу: анализа особина ликова, поступака, доживљаји, идеје, али мора имати и смисао за простор и способност да представи збивање пред публику.
Могли би да извршимо синтезу из свега наведеног шта би требало да садржи један програм драмске секције, и уопште план рада наставника који би се бавио драматизацијом, режијом и радом са ученицима:
А) Теоријске основе за упознавање основних елемената глуме, и откривање могућности и проблема у гласу и говору, унапређивање тих могућности (вежбе за ослобађање гласа, вежбе за респирацију, вежбе за артикулацију, вежбе за динамику гласа, брзалице, имитације – говорне, певачке, монолози, гласовне трансформације, слушање околине, најупечатљивији, акценти)
Б) На часовима драмске секције обједињавају се стечена знања о жанровима и драми као сценском делу и о основним елементима глуме и њихова примена на сцени (Ко? Шта? Где? Када? Како? Зашто?)
В) Драмска секција мора посебно да се позабави покретом, јер је физичка радња коју видимо на сцену кроз покрете, (вежбе кроз покрет: бајка, деца у игри, сусрет у парку, рекламе, циркус, пословице, песма у ситуацији, начини ходања и кореографија, кореографија уз музику)
Г) Посета медијима који у свом раду користи драмске форме: Позориште; Радио; Филм; Телевизија, Циркус и сл.
5.2 РАД СА УЧЕНИЦИМА
Од поделе улога зависи успех дела. Због тога је драмска секција веома скучена у основној школи јер нема довољно улога за све заинтересоване ученике у једној представи, али их може окупити у више различитих представа како би сваки ученик учестовао. Учешће може бити и драмски креативно и режијски, и сценографски, а многи од њих ће можда касније бити будући глумци, драматурзи редитељи.
Читачке пробе не смеју бити само уметничко казивање улога – рецитали. Врло је важно да ученици схвате говорну радњу, да и кад не говоре и кад говоре глумац то ради целим својим бићем. Нико у стварности не декламује само текст. И кад слушамо саговорнике, можемо то радити нервозно, уплашено, расејано, заинтересовано, незаинтересовано, зависно од радње и дијалога, а све то води коначном циљу који сви ликови са својим особинама имају чине круну представе. Највећи проблем код ученика јесте брзина њиховог изговарања зато што кад науче напамет журе да изговарају текстове због чега често долази до неразумевања, зато је потребно да на овим пробама одвојимо довољно времена за дикцију, наглашавања речи, интонација, гласност изговора. Сваки ученик је јединствен по свом понашању и стилу, зато не би требало да ученици подражавјау наставнике који режирају представу, потребно је да они нађу свој начин изражавања ако су разумели оно што се жели приказати представу.
Физичка радња, покрети и гестикулације уз говорну радњу ученици морају схватити. Изговарање текста по улогама није драма. Мора се пратити и и сваки покрети и гестови морају такође одговарати лику и радњи. Природно без извештачености и театралности
Десет питања који могу помоћи наставнику да ученик правилно схвати лик:
- Да ли глумац врши радњу као лик?
- Ради ли заиста оно што треба?
- Онако како треба?
- Да ли је то у складу са местом где се лик налази, откуда долази и камо иде?
- Са временом када, откада и докле се радња врши?
- Зашто лик то ради? (везано за узрок, због чега)
- Чему, с каквом намером? (везано за циљ)
- На чему он врши ту радњу, на кога или на шта њом утиче?
- Допире ли радња до гледаоца и да ли је сажета, очишећена од свега излишног?
- Да ли радња врши своју функцију као саставни део представе?[1]
ДРАМАТИЗАЦИЈА ТЕКСТА У НАСТАВИ
ПРИЧА О КМЕТУ СИМАНУ (одломак)
- сцена сусрет Аге и Симана пре Аустријске окупације Б и Х 1878; ову сцену бисмо на основу каснијих дешавања могли потуно да замислимо – однос слуге и господара који је ту већ вековима. Прикривен Симанов бес али и немоћ.
- сцена – потребана нам је једна сцена која би у ствари била епска структура јер је потребно да нас неко извести о промени, те бисмо могли да уведемо још неки лик, нпр. Симанов комшија и Симан који се надају променама после доласка Аустријанаца
ИБРАГА: Алах селам икум
СИМАН: Бог ти добро дао.
ИБРАГА: Право велиш, Симане! Зато и јесам дошао! Дајдер ми оно шљива и свега што је ове године родило.
СИМАН: А имаш ли платити!
ИБРАГА: Побогу Симане, шта ћу платити кад је то моје.
СИМАН: То је моје, а што ти се може да узмеш, то је твоје, оно јесте.
ИБРАГА: Не буди стално бандоглав. Знаш да сам ти ја најбољи Ага овде у селу.
СИМАН: Најбољи је ага, мртав ага.
ИБРАГА: Сотоно једна. Шта се ја с тобом натежем, или ћеш ми дати, или ћу доћи са својим момцима, а онда ћеш дати и оно што немаш.
СИМАН: Лако је тако живети. Удри, отми, а ти гољо ради, и црнчи. Шта ће нама да једемо, ми можемо и без хране и без свега, сламо без мотке и бича не можемо. Е да нам је цар Душан поживео, видео би ти Ибрага ко би коме по данак дошао!
ИБРАГА: Симане, сад си претерао, до вечерас има да све лепо српемиш шта треба и својим колима и воловима да ми допремиш. Уколико не дођеш, доћи ће кола по тебе да те воде у тамницу.
Ибрага одлази, а Симан бесно показује шипак, одлазећи.
СЕЉАК 1: Јеси ли видео како Турци подвише репове.
СЕЉАК 2: Нема ту шта, Аурстрија је сила
Долази Симан.
СИМАН: Помоз Бог!
СЕЉАЦИ
Бог ти помогао.
СЕЉАК 2: Јеси ли чуо новост Симане!
СИМАН: Ја одавно више ништа нити чујем, нити видим. Гледам да што више жмурим!
СЕЉАК 1: Штета јер би онда видео како Турци беже ко зечеви!
СИМАН: Беже? Где беже?
СЕЉАК 2: Аустрија је окупирала Босну.
СЕЉАК 1: И мост на Дрини је прекинут у борбама.
СИМАН: А ми? Ратујемо ли ми, где су нам пушке да се прдружимо да их све поћерамо!
СЕЉАК 1: Није то наш рат Симане, а и овај се завршио.
СИМАН: Како све већ завршио кад није ни почео!
СЕЉАК 2: Склопиће неки мир и то је то!
СИМАН: Склопиће мир, ал’ то више није исто, видећеш!
СЕЉАК 1: Не будали Симане, за нас мале и обичне, све ће то остати исто!
СИМАН: Е вала неће, сад кад Аустријанце виде какве су бабе и дерикоже ови Турци има да их нестане. Је л не каже песма “калдрме ће пожељет Турака, а Турака нигде бити неће“
СЕЉАК 2: То је било за Србију, не за нас!
СИМАН: А шта смо ти ми ког врага ако нисмо Срби! Исто је то, и сад да видим тог Турчина који ће ми доћи да узме трећину мог дела!
Симан одлази ликујући, а сељаци слегоше раменима.
СЕЉАК 1: Е мој Симане, у великим променама обично ми малени страдамо.
СЕЉАК 2: Ништа се неће променити, само ћемо господара променити.
Одлазе.
- сцена –одломак из читанке. Сукоб и сусрет Ибраге и Симана у којем Симан не жели да преда своје шљиве, и коначно говори све оно што пре тога није могао.
- сцена би била епилог – може бити и као епски коментар истог оног сељака са другим сељаком – о томе како је Симан завршио на суду, али је боље поставити ову сцену, као суд на којем је Симану наложено да опет даје Аги оно што му је давао и пре.
ЧИНОВНИКОВА СМРТ
Радња ове приповетке почиње у позоришту, тамо се и дешава немио догађај. Због техничких ствари, а и у зависности од тога како желимо да прикажемо ову приповетку можемо да променимо место. Наиме, можемо да оставимо позориште, тј. два реда столица и ученици који су публика, тј. можемо да читаву приповетку доследно драматизујемо како је написана. Али можемо и да је изместимо из оригиналног простора и да време убрзамо, и да додамо још неке сцене:
СЦЕНА 1: Стан Чеврјакова – Чеврјаков улази певушећи и играјући око столице. Вади један поклон брижљиво га припремајући. Улази жена, он брзо склони иза леђа.
ЖЕНА: Брзо си се вратио данас с посла.
ЧЕВРЈАКОВ: Изашао сам раније.
………………………………………………………
ЧЕВРЈАКОВ: Имам две карте за вечерашњу представу “Корневиљска звона“. И цар ће доћи лично на представу!
ЖЕНА: Јао, дивно! Дивно, никад нисам била у позоришту.
…………………………………………………………..
Жена одлази, а Чеврјаков певушећи гледајући у карте и играјући одлази са сцене.
СЦЕНА 2: Уред Чеврјакова – Чиновничка просторија у којој седи генерал док два чиновника стоје слушајући његове хвале, додворавајући му се
ГЕНЕРАЛ: И тако ја уђем синоћ на представу “Корневиљска звона“. Наравно, касним!
ЧИНОВНИК 1: А сви поглед у вас.
ЧИНОВНИК 2: Наравно кад улази наш дивни генерал.
ГЕНЕРАЛ: Уђем ја, а у ложи седи цар.
ЧИНОВНИК 2: Ја бих се одмах скаменио и не бих могао ни да мрднем.
ЧИНОВНИК 1: И ја.
ГЕНЕРАЛ: Вас двојица да, али не и ја. Ја се правим да га не видим!
ЧИНОВНИК 2: Уф, сунце, ли ти жарко!
ГЕНЕРАЛ: Осећам ја да се он већ љути!
………………………………………………………………………..
Улази лагано Чеврјаков, згурен, мали чичица, стидљиво да га нико не чује не желећи да смета. Кад их угледа прво застане, па се врати, па опет бојажљиво крене да прође поред њих. Генерал је окренут леђима. Таман кад је пролазио поред генерала поче да се савлађује да не кине. Чиновници га погледаше са чуђењем. Чеврјаков је ставио руку на уста и сав се зјапурио. Генерал видећи да ова двојица гледају са чуђењем иза њега, окреће се и баш у том тренутку Чеврјаков кине право у његово лице. Чиновници су занемели. Чеврјаков се скаменио. Генерал прво не верује шта му се десиле и тражи марамицу у џепу. Чеврјаков се стропошта на под. Чиновници прилазе генералу и бришу га. Чеврјакво се полако придиже.
ЧЕВРЈАКОВ: Опростите, опростите господине, било је случајно (покушава да својм шалом обрише одело генералово)
ЧИНОВНИЦИ: Бежи ми ћемо, остави тај свој прљави шал.
ГЕНЕРАЛ збуњено: Ништа, ништа.
ЧЕВРЈАКОВ: Опростите ми, на немарности, сад ћу ја вама марамицу чисту да купим.
ЧИНОВНИК 1: Остави више генерала досадо једна.
ЧИНОВНИК 2: Треба још једном да га пљунеш, па да господин добије неку болест
ГЕНЕРАЛ: Болест! Болест!
ЧЕВРЈАКОВ: Неће господине, неће, здрав сам.
………………………………………………………………………
Чеврјаков се склања и седне за свој сто. Чиновници прекорно гледају Чеврјакова, а затим излазе. Улази Чеврјакова жена весело носећи доручак.
………………………………………………………………
ЧЕВРЈАКОВ: Извинио сам се, каже да је то ништа. Неће ни да говори са мном, а требало је да му објасним да ја то никако нисам хтео… да је то природни закон, иначе ће помислити да сам хтео пљунути. Сад не мисли, али ће после помислити!
ЖЕНА: Мислиће како не умеш да се понашаш у друштву!
ЧЕВРЈАКОВ: У том баш и јесте ствар! Ја сам се извињавао, а он некако чудно… ниједне честите речи да каже. Али није било ни времена за разговор.
ЖЕНА: Узми свој нов мундир и иди у генералову собу за примање.
ЧЕВРЈАКОВ: Идем, одмах, и подшишаћу се пре тога.
Генералова соба за примање у којој стоји још неколико молилаца око генерала.
………………………………………………………………….
ГЕНЕРАЛ: Ништа се не брините, узео сам папире, уписала вас је секретарица, учинићемо све што је у нашој моћи
МОЛИЛАЦ: Хвала вам велико господине генерале.
У том тренутку улази Чеврјаков у новом мундиру дотеран и поносан, почињући ко из топа одмах да рапортира:
ЧЕВРЈАКОВ: Пре подне код нас у одељењу ако се ваше превасходство сећа, ја сам кинуо и … нехотице вас попрскао… Опрос…
ГЕНЕРАЛ: Којеште… Важна ствар! Шта сте ви желели? (обраћа се молиоцу поред себе). Чеврјаков не мрда укочен. Генерал одлази са молиоцима. Чеврјаков је сам на сцени и даље у ставу мирно не мрдајући се.
ЧЕВРЈАКОВ: Неће да говори! Дакле љути се… Не, то не може остати… Објаснићу му… Чекаћу га.
Генерал се враћа са молиоцима испраћајући их.
ГЕНЕРАЛ: То би све било за данас господо. Затим се окрене и види Чеврјакова како стоји и даље на свом месту.
ГЕНЕРАЛ: Ви сте још ту?
ЧЕВРЈАКОВ: Ваше превасходство! То што се усуђујем да узнемирим васше превасходство, ја чиним, могу рећи, једино из осећања кајања! Није намерно само изволите видети!
ГЕНЕРАЛ (бесно одлазећи): Па ви се просто подсмевате, милостиви господине.
ЧЕВРЈАКОВ: Али, какво подсмевање, то је неспоразум. Нема ту баш никаквог подсмевања! Генерал а не може да разуме! Можда неће намерно! Кад је тако, нећу се више ни извињавати таквом фанфарону. Нека га ђаво носи. Написаћу му писмо, али нећу ићи. Богами, више нећу ићи!
Чеврјаков се и даље на помера са места. Ћути и даље чека.
СЕКРЕТАРИЦА: Господине генерале, оставила сам вам на столу прекуцане молбе, већ је касно вече, морам да идем.
ГЕНЕРАЛОВ ГЛАС: Само ти Наталија иди, и ја крећем за који трен.
Секретарица гледа Чеврјакова без речи са чуђењем излази. Чеврјаков се не помера и даље. После неколикоп тренутака излази генерал, који се пренерази видећи Чеврјакова у истој пози који се не помера.
ЧЕВРЈАКОВ: Ја сам данас поподне долази да узнемирим ваше превасходство, али не зато да се исмевам, како сте ви изволели рећи. Ја сам се извињавао зато што сам вас кијајући попрска… а нисам ни мислио да се подсмевам. Смем ли се ја подсмевати? Ко смо ми да се подсмевамо вашој личности? Кад бисмо се ми подсмевали, онда, значи, никакво поштовања према личностима… не би било, ништа не би ваљало, ми смо ту да да да…
ГЕНЕРАЛ (вичући): Напоље! Напоље!
ЧЕВРЈАКОВ (уплашено шаптом): Шта?
ГЕНЕРАЛ (лупајући ногом): Излази битанго напоље! Мене си нашао, је ли? Напоље!
Чеврјаков као да не види ништа и не чује, пипка рукама око себе и узмиче према вратима, затим напипавши једну столицу поред врата, грчевито се хвата за њу, седне, откопча мундир тешко дишући, затим му глава клоне. Генерал пролази поред њега презриво.
ГЕНЕРАЛОВ ГЛАС: Милорадовичу! Иди у моју собу види шта је са једним господином, и изнеси га, нећу више да га видим код мене.
Милорадович долази, подигне му руку, она падне. Прекрсти се, затим га ухвати за руке и износи са сцене.
Следећа драматизација прати приповетку што се тиче радње и догађаја, с тим што је дијалог и однос између ликова осавремењен.
НЕМУШТИ ЈЕЗИК (одломци)
Сцена 1: Чобанин чува овце. Чује се запомагање.
ЗМИЈА: Ej, чобане, вади ме из ове ватре!
ЧОБАНИН: Нису ми вране попиле мозак!?
ЗМИЈА: Ако ме спасеш, испунићу ти три жеље
ЧОБАНИН: Уф, баш сам ти поверовао. Ниси ти златна рибица, већ змија
ЗМИЈА: Али ја сам син змијског цара
ЧОБАНИН: А ја сам син Алексе Радовановића из Горње Коцељеве.
ЗМИЈА: Е, сад си ме изнервирао, ако ме не спасеш, послаћу све змије овога света да те изједу.
ЧОБАНИН: Ћути јадна и пржи се лепо, немој само с једне стране!
……………………………………………………………………………………………..
Сцена 2: Чобанин и змијски цар
ЗМИЈСКИ ЦАР: грли свог сина Где си до сада био синко
ЗМИЈА: Упао сам у ватру и овај чобанин ме избавио. Да није њега мене више не би видео.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Ходи да и тебе загрлим
Чобанин се склања.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Ајде не плаши се, па зар бих ја нешто нажао учинио спасиоцу.
ЧОБАНИН: Не бих да се грлимо, имам гадну прехладу.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Него шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио?
ЧОБАНИН: Овај, па не знам, можда две три хиљаде евра да окрпим кров, и да купим нов трактор.
Змија га ћушне.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Немамо ми овде те паре, ал имамо злата?
ЧОБАНИН: А пошто је то злато?
ЗМИЈСКИ ЦАР: Мени не вреди ништа!
Змија му стане на ногу.
ЧОБАНИН: Уф, овај, нећу благо,ни мени ништа не вреди, ја бих хтео немушти језик.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Немушти језик? Није то за тебе.
ЧОБАНИН: Онда дај ми кило злата па дидем кући.
Опет му змија стане на ногу.
ЧОБАНИН: Уф, овај, нека нећу злату, него ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти с Богом остај! мени друго не треба ништа.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Не могу ти га дати, јер би одмах умро чим би неком рекао за њега, него ишти друго штагод хоћеш даћу ти
ЧОБАНИН: Знаш шта, луд сам и ја што причам са змијама, још тражим неку глупост. Идем ја с мојим овцама причати, паметније ми.
Чобанин пође да иде, али га цар врати натраг.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Стани! И баш само то хоћеш?
ЧОБАНИН: Ја баш само то хоћу, ако ћеш ми дати, ако нећеш онда ништа.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Ако баш ти хоћеш тај језик, а ти отвори уста да ти пљунем
ЧОБАНИН: Коме море да пљунеш?
ЗМИЈСКИ ЦАР: Како мислиш да ти дам језик, кад ми је у устима. Морам ти пљунути у уста
ЧОБАНИН: Пљуни ти неком другом, но мени вала пљувати у уста нећеш.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Ето човека!
ЧОБАНИН: Шта ето човека треба неку болест да добијем од тебе.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Не бој, се, био сам јутрос код зубара.
ЧОБАНИН: Ма нећу да ми пљујеш по устима.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Е ја ћу ти пљунути у уста, баш сад намерно, придржи га мало синко.
Змија му ухвати руке, а Змијски цар отвори уста чобанину и пљуне му.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Е сад пљуни ти мени.
ЧОБАНИН: Са задовољством.
Чобанин пљуне цара. Цар узима мараму и брише се.
ЗМИЈСКИ ЦАР: У уста идиоте, не у лице. Морамо три пута тако.
Чобанин и цар се неко време пљују.
ЗМИЈСКИ ЦАР: Доста, ово нам је пети пут, сад имаш немушти језик и у добру га користи, али за главу своју ником не казуј, јер ако кажеш коме год, одмах ћеш умрети.
ЧОБАНИН: Добро, добро, само да се више не пљујемо.
Сцена 2: Чобанин спава на ливади. Појављују се два гаврана.
……………………………………………………………………….
Сцена 3: Чобанин долази код своје жене.
ЧОБАНИН: Ружо, о Ружо.
РУЖА: Шта с дерњаш. Запео ко Сивоња, Ружо, Ружо.
ЧОБАНИН: Види шта сам нашао у пољу.
РУЖА: Вау, сунце, моје.
ЧОБАНИН: Мичи те руке отале!
РУЖА: Одма да си ми купио хаљину на цветиће.
ЧОБАНИН: Какве те хаљине спопале, ово није наше.
РУЖА: Како бре није наше, наше је, дај ми то овамо.
ЧОБАНИН: Не може, већ сам звао газду. То је његова земља, и мора да је његово.
ГАЗДА: Помоз бог!
ЧОБАНИН: Бог ти помогао газда.
ГАЗДА: Шта је то било тако хитно
ЧОБАНИН: Овако, је то било, јутрос ја кренем да чувам овце, кад нешто пишти.
Жена је нервозна.
РУЖО: Добро бре Лазо, скрати мало.
ЧОБАНИН: Пишти, а ја јутрос доручковао само леба и млека, па мислим од глади.
РУЖО: Да није господин хтео и бурек да му развијем.
ЧОБАНИН: Пишти оно, а мени оно млеко ври.
ГАЗДА: Пусти Лазо млеко, него шта пишти.
ЧОБАНИН: Ма, змија пишти ко млеко кад се узвари у лонцу.
РУЖО: Разбићу ти о главу тај лонац, кажи човеку шта имаш да кажеш и готово.
ЧОБАНИН: Ево, одма избавим змију и добијем ја н……
ГАЗДА:Шта добијеш?
ЧОБАНИН: Овај, ништа, рекли су ми да не кажем.
ГАЗДА: Ко?
ЧОБАНИН: Змије.
РУЖА: О худе ли сам среће, опет си пио код брата Живорада.
ГАЗДА: Одбићу им обојици од плате!
ЧОБАНИН: Нисам ништа пио, свега ми, него сам од два гаврана чуо да на је….
РУЖА: Гаврани?
ЧОБАНИН: Јест, Гашо и Гавро. И код оне њиве Меиновке, рекоше ми да је закопано благо!
ГАЗДА: Гашо и Гавро?
ЧОБАНИН: Јест, па сам те звао да ти даднем то благо.
РУЖА: Ал двадесет посто налазачу, газда.
ЧОБАНИН: Ма ништ нам не треба.
ГАЗДА: Слушај ти Лазо, нека тог гавранског блага теби, ја имам довољно, а и ти узми одмор, па лези мало, чини ми се да имаш грип.
ЧОБАНИН: Није газда, стварно ти кажем, ево чек да видиш…
ГАЗДА: Само ти лези Лазо и слободно потроши то благо, а сад журим да обиђем имање.
СЦЕНА 4: Чобанин и жена се спремају за пут.
………………………………………………………………………………………………
СЦЕНА 5: Чобанин прислушкује пса и петла.
…………………………………………………………
СЦЕНА 6. Жена одлази, долази тужно пас, а за њим се шепури петао. Чобанин опет прислушкује разговор и кад чује, узме штап у углу и сакрије га иза леђа и зове жену.
…………………………………………………
У наредном тексту направили смо веће интервенције него у претходном, додали смо лик Тешана Подруговића и Вука Караџића који су постали равноправни ликови са својим ликовима о којима су певали, и спојили две приповетке у једну Еро и Турчин и Еро с онога свијета. Измешали смо стварност и уметничку реалност, ијекавски изговор и савремена говор са појмовима из модерног доба. Тиме смо приближили текст ученицима, али смо кроз хумор упознали ученике и са Вуковим певачима и његовом сакупљачком делатношћу.
ЕРО(Евро) С ОНОГА СВИЈЕТА
(одломак)
ЛИКОВИ: ЕРО, ТУРЧИН, ТУРКИЊА, ВУК С. КАРАЏИЋ, ВОДЕНИЧАР, ТЕШАН ПОДРУГОВИЋ
Сцена 1: На сцени је нацртан мост. Турчин седи у хладовини под мишком држи коњића од стиропора, једе пршуту и пијуцка вино. Појављује се Еро.
ТУРЧИН (продере се): Ево иде Еро без памјети, (умире од смеха), не, не, грешка Еро са коњском памјећу (смеје се, почне и Еро да се смеје). Ето (обраћа се коњићу од стиропора и тапше га) видиш ли ти мој Шароња да и ти имаш памјети а овај нема три чисте у глави.
Еро долази до моста и падне.
ЕРО: Јооој мене до бога милога, ајој, ајој, шта ћу сада, куку леле мој Еро.
Турчин наслони коњића уз дрво, потапше га и приђе Ери, ногом га мало удари.
ТУРЧИН: Ајде Еро устани, шта је било? Да се ниси гђегод ударио?
ЕРО: Не смијем никако устати, видиш да је мост испред мене.
ТУРЧИН: Па шта ако је мост, није слон па да га се плашиш.
…………………………………………………………………………………………………….
Сцена 2: Туркиња прекрштених ногу седи и чита новине, улази Турчин погурен.
…………………………..
ТУРКИЊА: Господару мој изгледаш ко да те је неко јахао.
ТУРЧИН: Мучи море жено док нисам тебе упрегао умјесто Шароње.
ТУРКИЊА: Ето, опет сам ти ја крива, али ипак ти мени изгледаш ко да те је неко чак два пута јахао.
ТУРЧИН: Доста бре јесам реко!
ТУРКИЊА: Извини нисам чула.
ТУРЧИН: Ех ђе су ми очи биле кад сам се женио?
ТУРКИЊА: Што? Шта ми па фали?
ТУРЧИН: Јесам ја реко доста више задијевања са мном!
…………………………..
Турчин одлази. Појављује се Вук С. Караџић са гушчијим пером и хартијом.. Туркиња у руци држи ванглу и варјачу и ради. Вук гледа као да тражи неког на сцени, затим кад угледа Туркињу обрадује се и пође према њој.
ВУК: Добар дан кадо.
ТУРКИЊА: Који си сад па ти?
ВУК: Ја сам Вук Стефановић Караџић.
ТУРКИЊА: Ко?
ВУК: Вук, бре! По мени се зову пола школа у Србији.
ТУРКИЊА: Жао ми је али муж ми је забранио да причам са странцима
ВУК: Али ја сам познати српски списатељ.
ТУРКИЊА: А списатељ, онда може, важно је да ниси странац. Кажи шта ’оћеш?
ВУК: Знаш ли неког Тешана Подруговића, треба ми да узмем неке пјесме од њега.
ТУРКИЊА: Алаха ми не знам за њега.
………………………………………………………………
Туркиња одлази. Појављује се Еро.
ВУК: Ха, ево мог Ере, он мора нешто знати о Тешану. Помоз Бог Еро!
ЕРО: Бог ти добро дао.
ВУК: Је ли Еро богати, знаш ли ђе могу наћи гуслара Тешана Подруговића, остао ми је дужан пјесме о Марку Краљевићу.
ЕРО: Тешана? Мог земљака из Херцеговине?
ВУК: Да, да, да баш тог.
ЕРО: Онај што је један човјек и по другог?
ВУК: Јесте баш тај.
ЕРО: Онај што пева пјесме о Марку Краљевићу?
ВУК: Тај, човече, тај.
ЕРО: Е немам појма ђе је.
ВУК: Е и ја сам магарац, наш’о Еру да нешто питам.
Еро одлази а улази Турчин са коњићем под мишком..
ТУРЧИН: Женооооо! Женоооо!
Улази Туркиња.
ТУРКИЊА: Што се јопет дереш јадан, да ти не гори под ноге?
ТУРЧИН: Гладан сам, ђе је мој ручак.
ТУРКИЊА: Ено га у шпорет још није готов.
ТУРЧИН: Како?
ТУРКИЊА: Шта како, ето тако! Ево ти сад мало проје, а дођи за два сата, тад ће ручак бити готов.
Турчин гунђа. Појављује се Вук.
ВУК: Ја се извињавам, да нисте можда виђели Тешана?
ТУРЧИН: Који је овај?
ТУРКИЊА: Он ме замајав’о, зато ти и нисам спремила на вријеме ручак.
ТУРЧИН: Да није неки везиров човек?
ТУРКИЊА: Ма јок море, списатељ.
ТУРЧИН: А писатељ, па што не кажеш одма. Је л’ ти писатељу што ти мене не даш да ја једем.
ВУК: Није свијетли аго, ја само тражим једног пјевача.
ТУРЧИН: А пјевача тражиш?
ВУК (обрадује се): Тражим га већ два дана, да га нисте ви виђели?
ТУРЧИН: Нисам, ал ако тражиш неког за бенд ја ти могу свирати у шаргије.
ВУК: Какав бенд?
ТУРЧИН(остави коњића и тражи нешо у хрпи играчака, и извлачи малу дечију гитарцу): Свеједно какав, не бирам је, може и рок и хеви, ма и техно ако треба. Могу ја и пјевати, нисам ја ко тај Тешан да побјегнем пред концерт. ’Оћеш да чујеш?
…………………………………………………………….
Сцена 3: Туркиња спрема ручак. Појављује се Еро.
………………………………………………….
Сцена 4: Воденица: Воденичар брашњав веже џак. Утрчава Еро.
ЕРО: Бјежи, јадна ти мајка! Ето Турчина, да те посијече; већ дај мени твоју капу, а на теби моју, па бјежи уз брдо туда око воденице.
Воденичар, се извирује, видећи Турчина да долази на коњу, поплаши се, и, немајући кад питати, зашто ће и кроз што да га посијече, да Ери своју капу, а Ерину баци на главу, па побегне са сцене! Еро метне воденичареву капу на главу, па још узме мало брашна, те се поспе, и начини се прави воденичар. У том и Турчин дотрчи пред воденицу, па сјаше с коња и улети у воденицу:
……………………………………………………………………………………
ТУРЧИН: Е овце ли смо и ја и ти воденичару. Ја видим да ми је човјек однекуд познат, но како и неће кад ме је чак двапут јахо.
Долази жена.
ТУРКИЊА: Шта радиш то човјече те бијеш нашег воденичара? И ђе ти је коњ?
ТУРЧИН: Иди к врагу жено, је л’ ти јасно! Ти си Мују послала новаца, да купи каве и дувана, а ја сам му посло и коња да не иде пјешке, може бит са другаром ‘оће мало по атару јахат.
ТУРКИЊА: А нека, онда, нек си му дао, а готов је и ручак па дођи кад се мало ладне.
Улази неки човек.
ТУРЧИН: Је л’ море, жено, личи ли ти онај на твог Мујагу?
ТУРКИЊА: Вала, да знаш да му има лика.
ТУРЧИН: Е жено вала сад ти иди пред Мујагу твога, па нек и тебе води на онај свијет, ја га чекат нећу.
Турчин и воденичар побегну са сцене, а за њима и Туркиња. Тешан са гуслама остаје сам на сцени.
ТЕШАН: Ђе сви нестадоше?
Појављује се Вук.
ВУК: А сад сам те ухватио?
ТЕШАН: Ђе си Вуче, вучино стара, откуд ти у овом крају.
ВУК: Тебе ћерам по Србији дабодгда не пуко.
ТЕШАН: Па што ми ниси јавио, сачекао би те ја неђе.
ВУК: Како да ти јавим кад те овђе нико не зна?
ТЕШАН: Јест и то што кажеш. ‘Оћу Вуче да идем у Ерцеговину да се борим мало с Турцима.
ВУК: Није Ерцеговину, већ Херцеговину, зар ниси чуо да сам увео слово Х у азбуку.
ТЕШАН: Ђе ћу ја то чут мој Вучино, а мене је вала доста и оно мало слова што знам.
ВУК: Добро вала, како ти је воља, него да ти мени пре него што јопет нестанеш, испјеваш оне пјесме о Марку Краљевићу што си ми обећао.
ТЕШАН: ‘Оћу вала како нећу, ево истог трена.
Вук седне и стави на колено хартију и почиње да пише гушчијим пером. Тешан крене да брзо изговара песму
ТЕШАН(брзо изговара): Вино пије Краљевићу Марко, Са старицом Јевросимом мајком
ВУК: Станидер Тешане, морам ја то да запишем, ајд полако.
Вук седне, узима папир и перо и записује док Тешан изговара стихове.
Од бајке Пепељуга у следећој драматизацији, време, простор, ликови и дијалог преобликовани су у савремено доба остала је само основна идеја: Зла маћеха, вредна девојка и лење кћерке, то је у ствари Пепељуга и не смета јој што смо радњу пренели у савремено доба. Уколико је текст изузетно познат као што је ова бајка (или нпр. грчки мит, народна приповетка и сл) и када је изместимо у савремено доба стварамо један свет травестије која би требало да насмеје, забави али и нечему научи.
ПЕПЕЉУГА
Пепељуга чисти собу. Oчух седи на столици и чита новине незаинтересовано. Долази маћеха
МАЋЕХА: Јеси ли била на пијаци?
ПЕПЕЉУГА: Да мајко!
МАЋЕХА: Рекла сам да ме не зовеш тако. Ја сам мадам за тебе!
ОЧУХ: Мадам из Малог Мокрог Луга!
ПЕПЕЉУГА: Да, мадам.
МАЋЕХА: Тебе ништа нисам питала. Да ли је доручак готов?
ПЕПЕЉУГА: Само да се лосос скува.
МАЋЕХА: Лосос?! Лосос? Какав лосос?
ПЕПЕЉУГА: Синоћ сте ми рекли да узмем лосос на пијаци и да направим бродет.
МАЋЕХА: Ти кажеш да сам ја расејана, то кажеш, да не знам шта говорим?
ПЕПЕЉУГА: Не мајко, овај мадам, никако.
МАЋЕХА: Рекла сам ти да спремиш пијаног шарана.
ПЕПЕЉУГА: Опростите ми мадам, одмах ћу.
ОЧУХ: И ја бих нешто попио. У овој кући само шарани пију!
ПЕПЕЉУГА: Да Вам донесем једну ракицу!
МАЋЕХ: Куш! Марш на пијац, даћу му ја једну ракију по глави!
Пепељуга одлази на пијац.
ОЧУХ: Лепо ја рекох, само за шарана има, а
МАЋЕХА: Ти си синоћ био пијан ко шаран! И не треба ми за доручак два пијана шарана.
ОЧУХ: Нисам био пијан, славио сам!
Долази старија кћи. Мајка јој угађа.
МАЋЕХА: Ма ти славиш откада си рођен. А ево и мог чеда. Је ли лепо спавала мајкина душица.
Ћутање
МАЋЕХА: Оћеш белу кафу?
Ћутање.
МАЋЕХА (мазећи је по коси): Дремљива моја цура.
ОЧУХ: Ленштина!
МАЋЕХА: Ћудер море, бабуну један!
ОЧУХ: Шта? Бабубубубу
МАЋЕХА: Мајмуне!
СТАРИЈА КЋЕРКА: Остави ми жено косу на миру.
МАЋЕХА: Да почешља мамица.
СТАРИЈА КЋЕРКА: Зови Пепељугу.
МАЋЕХА: Где је та девојчура, долази овамо! Мала!
ОЧУХ: Оставите то дете више на миру.
Утрчава Пепељуга.
МАЋЕХА: Чешљај ми кћерку.
ПЕПЕЉУГА: Али морам шарана да очистим.
СТАРИЈА КЋЕРКА: Шарана? Каквог шарана, мрзим те смрдљиве рибе!
МАЋЕХА: Шта, шарана? Ко ти је рекао да правиш шарана?
ПЕПЕЉУГА: Али ви мадам!
МАЋЕХА: Тишина! Шта ће моје пиленце за доручак.
СТАРИЈА КЋЕРКА: Хоћу прасетину.
МАЋЕХА: Прасенце, мало је л да? Одма. Ти мала уштво, одма вади оно прасе из замрзивача.
СТАРИЈА КЋЕРКА: А да ме очешља?
ОЧУХ: Оће ли и то прасе да буде пијано.
МАЋЕХА: Што је смешно.
ОЧУХ: То је жалосно када у мојој кући и свиње и шарани могу да пију, а ја ни чашицу!
………………………………………………………………………………….
СТАРИЈА КЋЕРКА: И да урадиш домаћи из хемије, математике, српског, географије, историје, биологије
МЛАЂА КЋЕРКА: Енглеског, француског, ликовног, техничког, физичког!
СТАРИЈА КЋЕРКА: Вечерас је журка код најбогатијег дечка у школи!
МЛАЂА КЋЕРКА: Мора бити мој!
СТАРИЈА КЋЕРКА: Баш ће тебе такву! Он је мој!
Враћа се Пепељуга.
ПЕПЕЉУГА: Такси вас чека!
Сестре одлазе свађајући се. Очух и даље чита новине. Долази најбољи другар.
ПЕПЕЉУГА: Откуд ти овде? Склони се брзо док се нису вратили!
ДРУГАР: Дошао сам по тебе. Идеш са мном на журку па јесмо ми најбољим другови?!
ПЕПЕЉУГА: Не смем, имам толико тога да урадим.
ДРУГАР: Имаш да идеш, ја ћу да те средим, изгледаћеш ко Анђелина.
ПЕПЕЉУГА: Која Анђелина?
ДРУГАР: Па, Џоли!
ПЕПЕЉУГА: Свеједно, не смем, оне ће ме појести.
Другар је сређује све време, облачи је и сл.
ДРУГАР: Ништа се не секирај, неће те препознати. Сада ћемо да вежемо косу, види крпице које сам ти донео, тако, лепо. Баш си слатка.
ПЕПЕЉУГА: Али морам да урадим домаће задатке.
ОЧУХ (нагло устаје): Е то ћу ја да урадим. Нема ништа у овим новинама што није било и јуче!
ПЕПЕЉУГА: Не знам како да Вам се захвалим.
ОЧУХ: Ништа драго дете, само се врати пре 12 да те не открију.
Журка. Маћеха гура млађу и старију кћерку код Принца, оне играју са њим. Појављује се Пепељуга u другар, сви застану, прави се шпалир. Другар се прикључује Принц заигра са њом, Пепељуга гледа на сат, а затим усхићено бежи остављајући ципелицу.
……………………………………………………….
Пепељуга скида крпу баца је маћехи, и одлази са принцем.
ПЕПЕЉУГА: Изволите мадам. Припазите на шпорету је пијани шаран, прасе у рерни а лигње се одрмзавају.
ОЧУХ: Одох и ја, жено, да поједем тог шарана у кафани, не бих да ризикујем с вашим бућкалицама!
Одлазе. Мајка и кћерке забезекнуте.
СТАРИЈА: Јеси ли виделу ти вашку!
МАЋЕХА (разјарено): Вашка, вашка, а паметнија него вас две заједно. Ватај варјачу и у кухињу, па да кувате док не дође принц по вас тамо.
Истерује их, крај.
мр Златко Грушановић
Литература:
Батушић, Никола,
1991, Увод у тетарологију, Загреб: Графички завод Хрватске
Иберсфелд, Ан
1982.Читање позоришта, Београд: Култура – Библиотека зодијак
Клајн, Хуго
1961. Приручник за аматере редитеље Београд: Народна књига
Клоц, Фолкер
1995. Затворена и Отоврена форма у драми, Београд: Лапис
Проп, Владимир
1980. Морфологија бајке, Београд: БИГЗ
Сурио, Етјен
1980. Двеста хиљада драмских ситуација, Београд: Нолит
Ромчевић, Небојша,
2004. Ране комедије Јована Стерије Поповића, Нови Сад: Позоришни музеј Војводине
Грушановић, Златко
у припреми, Драма, драматизицја и драмска секција
[1] Хуго Клајн, Приручник за аматере редитеље, Београд 1961, Народна књига 79 стр
Златко 