РУЖА

          Тог дана стајао сам на обали посматрајући морску пену. Био сам млад, јак и висок.

          Тог дана наишла је она. Блистава и огромна. Један трен је био довољан да се означи почетак наше борбе. Њен реп је убек био у мојим рукама. Понекад бих успео да је ухватим и за шкрге. Тада бих видео модре и бесне, и благе очи.

          И тако је трајала наша борба. Можда и вековима. Она је расла, а ја сам губио наду. Рађала се сумња, понестајало је снаге. Али нисам одустајао.

          Временом је борба изгубила онај почетни жар, а она се навикла на моју присутност. Успоравала је кад бих губио снагу и стисак руке постајао слабији. А ја сам престао да гајим наду да је ухватим. Довољан је био реп.

          Изненада она поче да се смањује, и пред оном истом обалом, постала је толико мала да је заклопих шакама.

          Уморан и стар, пао сам на врућ песак који ме је жарио по лицу. Тело ми беше већ одавно прекривено алгама и морским травама. Био сам покретни морски гребен.

          Узбуђен, отворих шаке да је видим, а тамо, уместо ње беше израсла ружа.

          И ја не стигох да одморим своје изнемогло тело, нити да славим своју победу, јер нешто ме снажно гурну у дубине ужареног песка.

          Ја не знам, али рекли су ми да је на том месту израсла прекрасна ружа, чија сенка пре подне личи на рибу, а после поднева на човека.