– Значи, ова жена са којом сте сада чика Обрене, трећа срећа?
– Ма јес’ ђавола. Ова трећа је најгора од свих. А можда сам то и заслужио. И дан данас носим слику своје прве жене. То је била моја прва љубав.
– Зашто сте је оставили?
– А ракија, Бог је убио. А није само ни ракија крива. Тада сам био подофицир па су ме премештали од града до града, а ја сам се премештао од жене до жене. Ми подофицири смо најгори. Нема ти, мој брале, горих до нас.
Ето, на вежби у Ријеци, становао сам код једне бабе. Ја прегорео, а она, јест’ била матора, ал’ шта ћу. Ко’ да је звер у мени. Говорила она да је срамота и да није ред, ал’ после се и баби свидело.
Југославија се тада цепала, и тако поцепана вукла ме је по свим живим ратиштима. На крају сам рањен завршио своју подофицирску каријеру. Сад сам у пензији. Али, тада је почео мој други живот. Живот по бањама. Сваке године ти одем ја у бању на опоравак. Из тих првих година имам и сина са женом коју сам тамо упознао. Хе, није то мала ствар. Са својом рођеном женом имам само ћерке. Она дошла, ко’ бајаги неплодна да се лечи. А у ствари муж јој био шоња, а ја је излечио. Доктор Обрен. А у исто време сам имао још једну жену у другом хотелу. Тада сам смршао десет килограма. Да није било доктора, који ме је по казни послао кући код своје жене, жив данас не бих остао.
И ето. И шта ми сад све то вреди. А ону своју прву жену сам стварно волео. Волим је и дан данас. Лепо ми је рекла она циганка у Сарајеву, да ћу имати предивну жену коју ћу волети до краја живота. Само ми не рече да нећу бити са њом. Циганска посла.
– Јесте ли је видели некад после развода?
– Јесам. Отишли смо једном и на пиће. Каже да има дивног мужа и двоје деце, ал’ она ме још увек воли. Видим јој то у очима. Не звао се ја Обрен ако није тако.
– Еј! Матори – викала је баба са оближње клупе – Еј Обрене, можеш ли ти још, а Обрене?
– Могу, ал’ теби не дам.
– Па јес’ и ја луда. Кад сам била млада, нисам ником давала, а сад кад дајем свима, нико неће. Така ми судбина.
Златко 