E C C E H O M O[1]

Волео је да замишља све те силне ауторитете на WЦ-шољи. Стењу и муче се, и све их прати исти мирис са неколико различитих нијанси.

          Зашто толико стида око потребе коју има свако биће? Толико гована, а колико само стида око тога.

          Све је наизглед било у реду. Интимна прича код колегинице. Пригушена светла, велика кућа, њих двоје сами,  кад одједном, пресече га стомак, а његов стомак је неки чудан стомак. Бар, да му два – три сата раније јави да жели да се испразни, већ он кад тражи, одмах жели да се то и оствари.

Стид да оде у туђи тоалет принудио га је да се брзо поздрави и крене. Надао се да ће стићи до свог малог имања који је био у близини. На њему су били изграђени само темељи од куће, али је пољски WЦ урађен до крова.

          После првих корака, било му је јасно да неће све тако потанко ићи. Кренуо је са крупним надама и великим корацима, али га је стомак брзо опоменуо да од тога нема ништа. Хоће да избаци све, одмах! Стомак је почео да завија и није га било брига ни за молбе ни за жалбе. Па ни за претње. Ускоро, после оних силних корака, почео је да мили. Корак по корак. Грчио се и савијао као да изводи неки модеран балет.

          И коме треба тај силан разум. Силан, а не може да заустави најобичније говно. И пробао је да га некако користи. Прво је мислио о смислу живота. Па о лепоти и будућности. Мислио је о свему могућем и немогућем, али је на крају мислио само о великом пољском WЦ-у. Осмом светском чуду. И што је био ближи, WЦ је био све даљи. Очи су засузиле, кожа најежила, а коса накострешила. Од великог човека, претворио се сав у велико говно које је хтело да изађе.

          Ипак се није лако предао. Лавовски се борио и изборио. Стигао је коначно пред капију, али га је тамо чекало изненађење. Капија је била закључана, а кључа нигде.

 Више није имао времена за дуга размишљања. Јуначки је прескочио капију и скоковима од седам миља хрлио је према чежњивом месту. Шкрипа WЦ-а и његов стомак одсвираше реквијем, док је отварао зарђала дрвена врата. Било је свршено. Стигао је до циља. Стајао је пред отвореним WЦ-ом усран. Човек како то гордо звучи.”

          А кад срање једном почне, никад се у трену не завршава. Горко се насмејао, чучнуо и као да се ништа није догодило, доврши своје срање.

Остаје још само једно питање: Како тако усран кренути у свет?


 

[1] Evo coveka.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s