Да ли ми купујемо аутиће за себе или за своју децу? Читајући муке малог Андре и друга Стојанова, сетих се и мојих и Алексиних проблема. Мој син није растављао аутиће, он их је бацао. Проблем сам решио масовном куповином аутића, па су ударце поделили међусобно у групи, те преживљавају. Ипак нашао сам и едицију, сад у Србији изашло низ едиција, такси аутићи по свету. Њих мора да чува. До сада су изашла 24. Веома крхке грађе те сам учвршћивао унапред суперлепком. Едиција се може видети и на нету, нпр. https://sr-rs.facebook.com/pages/Kolekcija-Taksi-Vozila-Po-Svetu-Srbija/471565736213413. Рекли су да ће их бити 24, но колико видим овоме нема краја. Сваки по 4 евра, па сад гледај, сине, бацај. И то сам решио тако што сам склањао једног по једног у кутију чувајући их за нешто велико кад уради. Ето нпр.обећах му да ћу му све скупљене таксије дати кад седне на ношу. Чувено родитељско васпитање – уцена. Какогод, радује ме што сам успео да поделимо заједно усхићење доласка новог таксија сваке друге недеље. Онда га данима не испушта из руке, спава са њим, играмо се другара док год издрже гуме. Последњи који је изашао је москвич, и занимљиво, њему ништа нисам учвршћивао. Још траје. И ја сам једном имао великог москвича који није издржао ударац у бандеру. И сви су се чудили, како то москвичу да се деси.Направљен по угледу на правог издржљивог москвича. Мој москвич ударац од 48 на сат није баш издржао:
Тако да немам баш много права ни да браним Алекси да који пут баци аутић. Рекоше ми да то мора да је био неки новији “азлк“ модел чим је овако завршио. Да, био је новији азлк модел. Стари модели су секли бандере, а не бандере њих. Онај мали Алексин москвич мора да је старији модел. Одолева Алексиним ударцима као прави баћушка у гулагу. И неки дан донесе друг из Лондона Лондонски такси. Можда није било у историји тако, али у мојој породичној историји Британац је дошао и преузео све ударце, а Москвич плави стоји у кутији и чека по глави. Занимљиво, и велики мој москвич и овај мали су плави.
И да се вратим на питање, коме купујем аутиће? Због чега чувамо све те играчке. Ја сам све моје аутиће сачувао, и данас примају ударце у селу Клењу кад год Алекса дође код деде и бабе. Аутићи за сада преживљавају. Ипак је то била старија производња и квалитетнија. Но, сумњам да ће издржати нови цунами у виду другог млађег сина Милана. Он их не баца много, он их притисне свом својом тежином од 12 кг.и вози пузајући. Како, тако, неке сам морао, хитно да заштитим. Неколико “мајорета“ које ми је ујак доносио из Италије. Тада у Југославији није било масовне производње аутића. Не могу да допустим да ми нестану све оне маштовите вожње с њима кроз ударце мог малог и великог сина. Даћу им кад науче да чувају. Да ли лажем, себе или њега, видећемо. И морам да себи самом реплицирам. “Чему чување, мој драги Златко?“ Замислите тугу играчке која стоји у некој кутијици и чека свог играча који никад не долази зато што мора да се чува њена непроцењива вредност. Мој брат Голе и ја, никад се нисмо могли играти његовим аутићима јер их је тетка чувала на високонедостижном ормарићу. Постали су музејски примерци од рођења (производње) до данас. И данас тамо чекају неког одабраног. И на крају, по правилу, неки лош играч се докопа играчкице, и оде вредност у парампарчад. Слично је и са лепим женама које чувају своју непроцењивост за одабраног. Но, пуно је званих, а мало одабраних. Ипак они који издрже 404 ударца су одабранији од одабраног.
Златко 